Борићу се док сам жив – била је порука Славка Ћурувије, новинара и издавача независних новина, режиму када се обрушио на њега свим снагама, драконским казнама, пленидбом имовине, медијском сатанизацијом, да би га на крају и стрељао у улазу у зграду, на Ускрс априла 1999. године.
Кад за два дана у Специјалном суду буде поново изрицана пресуда за његово убиство, знаћемо колико је ово храбро Ћурувијино завештање живо или, можда је тачније рећи, знаћемо колико је суд независан и снажан, а новинари упорни да не допусте да Славкова смрт „умре“ некажњено.
У четвртак, 2. децембра, у Специјалном суду за организовани криминал, у 14.30 сати заказано је изрицање пресуде четворици окривљених за убиство које се догодило пре безмало 23 године.
Историјска пресуда број 2
На оптуженичкој клупи су већ шест и по година руководиоци и оперативци тадашње Службе државне безбедности: Радомир Марковић, начелник РДБ-а, Милан Радоњић, начелник Центра РДБ Београд, Ратко Ромић, главни инспектор у Другој управи РДБ-а, и Мирослав Курак, припадник резервног састава Јединице за специјалне операције, борбене формације ДБ-а која је учествовала у низу убистава политичких противника режима Слободана Милошевића. Њихова међусобна повезаност и заједничко учешће у убиству поткрепљени су бројним доказима и сведочењима.
Трочлано судско веће са судијом Снежаном Јовановић као председницом (чланови су судије Драган Милошевић и Владимир Месаровић) донело је првостепену пресуду 5. априла 2019. године, прегласавањем. Тада су сва четворица бивших припадника злогласне Службе осуђени на укупно 100 година затвора. Марковић и Радоњић на по 30, а Курак и Ромић на по 20 година.
У домаћој и међународној заједници пресуда је оцењена као историјски важна, иако је једним делом била и разочаравајућа јер није откривена политичка позадина убиства, односно налогодавац је у пресуди остао непознат, као и директни извршилац.
У томе је одступила од оптужнице, односно „суд је изреком пресуде повредио субјективни и објективни идентитет оптужнице“, а Апелациони суд ју је с тим образложењем укинуо у јулу прошле године.
Током поновљеног суђења, које је почело у октобру 2020, ниједан нови доказ или сведок није употпунио сазнања која су изнета у првостепеном судском поступку. Зато саговорници Цензоловке не очекују одступања и изненађења када је у питању нова пресуда.
„Пошто суди исто судско веће и пошто није било нових доказа ни тужилаштва ни одбране, очекујем да пресуда буде слична оној која је први пут досуђена – укупно 100 година затвора за четворицу оптужених“, каже за Цензоловку Веран Матић, председник Комисије за истраживање убистава новинара.
Исте аргументе и очекивања има и Ивана Стевановић, извршна директорка Славко Ћурувија фондације:
„На поновљеном суђењу ништа ново нисмо чули. Не могу да замислим да једно исто веће, на основу истог доказног материјала донесе потпуно супротну одлуку него пре две и по године.“
УБИСТВО НОВИНАРА КАО ДРЖАВНИ ПРОЈЕКАТ
У Славка Ћурувију испаљено је укупно 14 пројектила из шкорпиона, 12 га је погодило. Два дана уочи убиства 27 припадника Државне безбедности било је ангажовано да га прати из минута у минут и јавља његово кретање на сваких 50 метара. Непосредно пред убиство пратња је повучена да би убице без сведока и без ометања могле да изврше наређење.
Свакоме ко је и површно упућен у функционисање тадашњег Ресора државне безбедности и начин на који су били извршени атентати на Вука Драшковића и Ивана Стамболића јасно је да је Ћурувијино убиство било „државни пројекат“.
У завршној речи тужилац Миленко Мандић, који је у потпуности остао при оптужници из 2015. године и поновио захтев за максималне затворске казне у укупном трајању од 160 година, истакао је да је Славко Ћурувија убијен јер га је врх власти доживео као личну претњу због отворене и оштре критике, и то не само у новинама које је издавао и уређивао већ и приликом посете америчком Конгресу, где се залагао да се против Слободана Милошевића подигне хашка оптужница, говора на политичким трибинама широм Србије, где је износио став да је „Милошевићева власт одговорна за цивилизацијски слом Србије“ и чињенице да је „Писмо Милошевићу“, које су потписали Ћурувија и новинар Александар Тијанић, а које је објављено 19. октобра 1998. године у Европљанину, било препознато као „библија српске опозиције“.
Веран Матић: Изузетно важна пресуда јер је реч о суочавању полиције, политичара и новинара са прошлошћу
Ипак, стрепња постоји, јер је атмосфера нетрпељивости према критичком говору, искључивости и некажњивости напада на новинаре умногоме другачија, лошија у односу на време када је изрицана прва пресуда. Бројни и тешки напади на новинаре, само током прошлогодишњих масовних демонстрација, нису решени, као ни све бројније претње насиљем и смрћу, углавном преко друштвених мрежа, а ретке пресуде за претње оцењују се као охрабрење предаторима.
Али, пре свега, стрепњу буди неразумно одуговлачење процеса и сумње да управо та временска дистанца показује да су делови режима који стоји иза овог злочина и даље јаки.
Веран Матић за Цензоловку управо из тог угла истиче важност пресуде:
„Оваква пресуда је изузетно важна, не само због тога да би се прекинуо циклус некажњивости убистава новинара у нашој земљи. Реч је о суочавању са својом лошом прошлошћу полиције и Службе државне безбедности, политичара који су били у власти у време убиства Славка Ћурувије, новинара који су саучествовали у том злочину кроз хајку на Славка, Дневни телеграф и Европљанин. Ово је важно и за све нас који смо били на истој страни и такође били угрожени. Пресуда је важна као порука да је недопустиво насиље над новинарима, да ће свако насиље бити кажњиво, да је могуће решавати случајеве и после толико година и опструкција на свим нивоима.“
Он додаје да се нада и да ће пресуда бити таква да ће представљати „охрабрење за решавање случаја убиства новинара Милана Пантића“, још један злочин чије је решавање опструирано и спречавано, како се оправдано сумња, из делова државне власти.
Ивана Стевановић. Очекујем квалитетну пресуду која неће бити оборена
За извршну директорку Славко Ћурувија фондације пресудно је да се процес, који предуго траје, што пре правоснажно оконча. Она наглашава да су прошле готово 23 године од нерешавања тешког убиства, што уноси правну несигурност за све грађане, а посебно за медијску заједницу, јер шаље поруку да је све дозвољено.
Такође, угледне судије и професорке права су недавно у разговору за Цензоловку упозориле да је процес обесмишљен кршењем права на суђење у разумном року, као и да је одложена правда – ускраћена правда.
„Очекујем пресуду да су криви, озбиљне казне и да се потврди прва пресуда која је показала да ван сваке сумње иза убиства Славка Ћурувије стоји држава, као и да се с тим суочимо. Очекујем да добијемо квалитетну пресуду која овог пута неће бити оборена на Апелационом суду. Да нам се коначно у изглед стави окончање овог случаја. Јер је окончање први неопходан корак да се напади, притисци, сва кривична дела на штету новинара почну решавати“, каже Ивана Стевановић и упозорава да се с временом удаљавамо од правде и могућности да овај случај окончамо једном заувек.
Тамара Спаић Цензоловка
