Алберт Матић (21) је био дете улице, али захваљујући подршци Центра за интеграцију младих већ четири године ради у Кафеу 16.
Када је имао пет година Албертова породица се распала. У то време је са старијим братом и млађом сестром живео код оца, у неформалном насељу код Белвила – у колиби од дрвених дасака, цераде и најлона.
Отац му је повремено радио у грађевинарству, а приходи нису били довољни да се породица прехрани. Он и брат су зато почели са оцем да скупљају отпад који могу да продају, почели су и да просе.
„Био сам на улици са братом кад смо наишли на волонтерку Центра за интеграцију младих која се звала Гага. Рекла нам је да је на Звездари отворено Свратиште и питала нас да ли желимо да одемо тамо. У том тренутку је код нас постојао страх да ће нас послати у дом. Онда је једна наша другарица почела редовно да одлази у Свратиште и да се појављује у чистој гардероби, добила је и прибор за школу. Тако смо и ми одлучили да одемо, видели да је добро и почели често да свраћамо. Након што је свратиште отворено и на Новом Београду тамо смо проводили по цео дан“, прича Алберт.
Радници Центра за интеграцију младих (ЦИМ), који су подржани од стране глобалног програма Немачке развојне сарадње „Миграције за развој“ који у Србији спроводи ГИЗ, усмеравали су их ка образовању и помагали им да заврше школу – обезбеђивали потребан прибор и пружали помоћ око учења. Уз то су, каже, тамо могли да се окупају, оперу одећу, добију оброке, али и топлу одећу, ћебад и постељину за кућу.
Пред крај основне школе Алберт је са оцем отишао на село, али се након три године вратио у Београд и поново почео да ради као сакупљач секундарних сировина. У то време је већ имао 17 година и био престар за дневни боравак у Свратишту.
„Свратио сам тад до ЦИМ-а да посетим наставника и наставнице. Једна од њих, Емилија, ми је предложила да упишем курс за бармена. Двоумио сам се да ли је то за мене али сам решио да пробам. Након што сам кренуо на разне радионице које се пружају у програму запошљавања видео сам промену, учио сам о пиц́има, послузи, каси… Почео сам да се осећам сигурније у себе“, прича Алберт који је био друга генерација која је похађала курс гастрономије, који ЦИМ и данас успешно спроводи.
Након завршеног програма образовања провео је неколико месеци радећи у чувеном београдском локалу, а потом је добио стално запослење у Кафеу 16. Тамо ради већ четири године.
„Тај посао ми је променио живот из корена. Постао сам свој човек, не зависим од других, имам редовну плату, изнајмљујем стан, могу да купим потребну гардеробу“, каже.
У „Шеснаестици“, како зове своје радно место, упознао је и данашњу супругу. Након три године заједничког рада са њом из пријатељства родила љубав.
„Имамо девојчицу, друго дете нам је на путу. И моја супруга је запослена овде, тренутно је на трудничком. Мој брат живи са нама, и он ради као конобар и завршава школу за машинбравара. Кад се споје наше три плате имамо довољно за добар живот. У томе нам је помогао ЦИМ, највише кроз школовање“,каже Алберт који је решио да се и даље усавршава и паралелно са послом уписао школу за кувара, што види као свој посао из снова.
Foto: GIZ
