Видовдан, који се према јулијанском календару обележава 15. јуна, а по грегоријанском 28. јуна, један је од најзначајнијих верских празника у Србији. Овај дан празнује Српска православна црква, али и Бугарска православна црква, под називом Видовден или Видов ден.
У српском историјском и духовном памћењу, ретко који датум носи толику симболичку тежину као што је то Видовдан, 28. јун. На тај дан обележава се сећање на Косовску битку из 1389. године и мученичку смрт кнеза Лазара, али у темељу овог празника налази се много сложенији слој значења — слој у којем се укрштају паганско и хришћанско, мит и историја, народно предање и национална идеологија.
Видовдан је идеалан пример културног палимпсеста — датум на којем су генерације пре нас исписивале своје верзије светог, херојског и трагичног.
Од Световида до Светог Вида: Дубоки слојеви празника
Једна од честих теза у проучавању Видовдана јесте да овај празник потиче из култа старословенског божанства Световида — бога светлости, рата, вида и пророчанства. Име овог божанства може се читати као „онај који све види“, што му даје метафизичку улогу свевидеће и управљачке силе.
Култ Световида био је распрострањен код западних Словена, а нарочито међу Полапским Словенима, где су му подизана света места и идолопоклонички храмови.
Временом, пагански култ бива замењен хришћанским — у овом случају култом светог Вида (Санцтус Витус), ранохришћанског мученика из Сицилије.
У римокатоличком календару, Свети Вид се обележава 15. јуна, а међу Србима се његово име задржало као део народног предања.
Ипак, премаа етнолозима тешко је извести чврсту везу између савременог Видовдана и култа словенског божанства. Тај слој — ако је и постојао — данас је готово непрепознатљив.
Видовдан пре Косова: Култ мртвих и летњи циклус
У својој изворној форми, пре Косовској боја, Видовдан није био дан кнеза Лазара, већ дан култа мртвих и пролећног животног циклуса.
У народу се везивао за обичаје излажења на гробља, изношења посне хране, паљења кандила и чинова који су одражавали транзицију из пролећа у лето.
У неким крајевима Србије, нарочито источно и јужно, до данас се не помиње никаква веза са Косовском битком, већ искључиво духови предака и народна веровања.
Видовдан је део ширег низа празника — попут Ђурђевдана, Тројица и Ивањдана — који су славили нови живот, плодност и духовни континуитет са прецима.
Посебно је интересантно веровање у траву видовчицу, за коју се сматрало да има моћ да „отвара очи“, открива истину и враћа здравље. Умивање водом, изношење предмета на светлост и веровања у чаробњаштво такође су део овог симболичког слоја.
Повезивање са Косовском битком
Косовска битка 1389. године јесте историјска чињеница, али Косовски мит — као идеолошки и духовни оквир — обликован је много касније. Тек у 19. веку, под утицајем романтизма и националног буђења, Видовдан постаје дан сећања на „Косовско опредељење“.
Управо тада, кроз епску поезију, сликарску уметност и црквену симболику, лик кнеза Лазара добија митске размере: његов избор да уместо царства земаљског прихвати царство небеско постаје темељ колективне свести о „жртви за опште добро“.
Етнолошка истраживања јасно показују: култ кнеза Лазара и Косовског завета формално је институционализован тек 1892. године, када је Лазар проглашен за свеца. Тај чин уводи црквени елемент у већ постојећи народни празник, али и припрема терен за политичку и идеолошку употребу Видовдана у 20. веку.
Vidovdan, foto: Kosovka devojka, Uroš Predić, Wikipedia
