Млади у Србији, али и готово свим земљама региона из родитељског дома одлазе тек када закораче у четврту деценију. Док су тинејџери, још и желе да оду из родитељске куће, али после 18. године све је теже. Зашто је тешко да се одвикну родитељске кухиње и навикну на плаћање комуналија?
Милица Мутавџић из Београдског центра за људска права рекла је за Дневнику РТС да су последњи трендови који су се догодили само додатно погоршали положај младих што се тиче осамостаљивања.
Према њеним речима, генерално су млади у неповољном положају, што је директно повезано са њиховим економским оснаживањем и запошљавањем.
„Две трећине младих живи са својим родитељима, а осамостаљују се веома касно у односу на своје вршњаке из ЕУ. Подаци кажу да се млади у просеку осамостаљују са 31 годином, чак за мушкарце 33,7, док је у ЕУ тај тренд знатно другачији. Па ви погледајте сада неку мушку особу и даље живи са родитељима. Економски је најважнији разлог и то потврђује податак да је просечна плата младих 16 посто мања од општег просека и тај њихов износ зараде не може да покрије потрошачку корпу“, навела је Мутавџић.
Како каже, знамо да постоји велики број младих који су незапослени, а чак и када јесу запослени, не остварују правичне услове рада – право на боловање, на прековремени рад, на плаћено одсуство и сличне ствари, приморани су да раде и два, три посла.
„Ја сам млада особа која се у 26 година осамосталила и како бих тај луксуз себи обезбедила, радим више послова, а рекла бих да то није оно чему треба да тежимо, јер где онда прође младост“, истакла је Мутавџић.
Психолошкиња: Што се осамостаљивање више одлаже, то је теже отићи
Одговарајући на питање шта поред економске одговорности још тражи осамостаљивање, психолошкиња Радмила Вулић Бојовић каже да је то један јако комплексан процес.
„Што се то осамостаљивање више одлаже, то је теже отићи. Постоји нешто што се зове линија мањег отпора, постоји моћ навике, узајамност. Лако ће да оде неко ако је неко спреман да га пусти. Ви имате младе људе који се за осамостаљивање спремају од рођења и ако тај процес није вођен добро од стране родитеља, онда они израстају у децу, тинејџере који нити преузимају одговорност, нити су спремни да се жртвују, нити да се заузму за нешто и онда долази до тога да они тренутак суочавања са реалношћу одлажу“, објашњава она.
Додаје да с друге стране родитељима то одговара, јер празно гнездо је прилично озбиљан феномен.
„Млади људи све касније улазе у неки одрасли живот и све оно што то подразумева. И ту је подељена одговорност између родитеља и деце. Оно што пракса показује јесте да до 25 године можеш да кривиш родитеље за оно што ти се дешава или не дешава у животу, ако то радиш после тога, сам си одговоран, јер ниси предузео ништа по том питању. Мислим да је битно да се особе посвете суштинском бављењу собом“, напоменула је Радмила Вулић Бојовић.
Скандинавци напуштају родитељски дом у просеку са 19 година
Подаци Евростата кажу да млади Хрвати најдуже остају у заједници – одлучују се на самосталан живот у просеку тек кад напуне 33 године. На супротној страни лествице налазе се Скандинавци, посебно Швеђани, који напуштају родитељски дом у просеку са чак 19 година.
„Дефинитивно да култура и васпитање имају велики утицај, али није да млади не желе да се осамостале, њима су потребне прилике. Ако половина младих жели да напусти Србију, нешто ту није како треба. Морамо да стварамо боље услове“, каже Мутавџић.
Видимо да велики број европских земаља има исти проблем. Последњих дана говори се о плану Шпаније – тамошњи премијер Педро Санчез најавио је да ће влада понудити младима од 18 до 35 година помоћ од 250 евра месечно коју би трошили на кирију, на период до две године.
Мутавџић каже да би дефинитивно то било добро на краткорочном нивоу, на дуже стазе је потребан системски приступ, међусекторске политике.
„Мислим да је важно да постоји свест да једино самосталан појединац може да гради здраво друштво и то је стварно тако. Само неко ко је одговоран за себе, ко може да преузме одговорност, тај може и да учествује у формирању једне заједнице која може да напредује“, рекла је Радмила Вулић Бојовић.
