„Лети није хтео да дозволи коришћење расхладних уређаја, па је у хали био пакао, а зими није укључивао грејање. Морале су да шију у зимским јакнама, да дувају у прсте, како би успеле да их мало загреју. И оне су све то трпеле и радиле. Биле су закључане, јер се газда плашио инспекције, и није желео да се зна да производе јакне које су без лиценце и било какве контроле квалитета.“
То је само један одломак из живота радница у текстилној производњи коју је забележила зрењанинска организација „Роза“ по Србији, о чему је „Блиц“ већ писао.
Према истраживању организације „Цлеан Цлотхес Цампаигн“ (ЦЦЦ), кршење радних права радница у текситлној индустрији у Србији је правило, а не изузетак, пише „Дојче веле“.
– То је сет жалби који се понавља. То су ниске зараде, прековремени рад који прелази границе дозвољеног, неплаћени или недовољно плаћен прековремени рад, веома лоши услови рада вентилације и климе – каже за ДW Бојана Таминџија из ЦЦЦ, глобалне организације која окупља синдикате и непрофитне организације које раде на истраживању и побољшању положаја радника у текстилној индустрији и индустрији спортске опреме.
Потврда шефу да због болести мора чешће у тоалет
Раднице из текстилне индустрије сведоче и да због лепкова које удишу, мушке колеге могу да иду на систематски преглед, али оне не.
– Буве буквално искачу из новопристигле одеће – имам на десетине уједа у једном дану – испричала је једна радница.
Да их спрече да одлазе у тоалет, шефови се довијају на разне начине. Радница једне фабрике прича да се тоалети повремено закључавају, а друга да уколико иде више од два пута, мора шефу да донесе потврду да због болести мора чешће у тоалет.
– Људи мисле то је робовски, да је то малтретирање, али не – то је профит. Рецимо да имате сто запослених и свако оде у тоалет по два пута, значи свако губи по десет минута. Сто радника пута десет минута, израчунајте колико је то изгубљеног времена за оног ко хоће да оствари профит, јер тај радник кад оде, пет минута ће машина стајати или ће бити успорена трака. Капитал не признаје физиолошке потребе – објашњава Милица Лупшор из организације Роза.
Овој организацији у опширном истраживању по Србији, раднице су испричале и да су у једној домаћој фирми, раднице морале да носе црвену траку око руке за време менструације, јер је то био знак да су тада мање продуктивне, о чему је „Блиц“ писао.
„Немамо избора“
И све то за минималац, а понекад ни толико. Истраживања бележе плате од свега 17.000 или 18.000 динара, без плаћених прековремених сати.
– Текстилна индустрија је по зарадама увек била на дну, јер, врло мизогино, сматра се да је то женски рад и да он може бити мање плаћен – каже Милица Лупшор.
Послодавци им нуде углавном уговоре на одређено време или уговоре о повремено-привременим пословима, што значи да немају право да регрес, путне трошкове, годишњи одмор и друга права. Неретко пристају и на уговоре којима се обавезују да нец́е у одређеном периоду имати децу и да их у случају да остану у другом стању, послодавац може отпустити без икаквих санкција.
Немају избора, тврде и раднице и саговорнице ДW, јер посла нема и конкуренција на тржишту рада је превелика, посебно у мањим местима.
– Зато се та прљава индустрија и премешта из развијених центара на периферију, у Србију, Босну, Албанију, Румунију, где је све дозвољено, где су раднице јефтине, а оне немају избор осим да ћуте и раде како не би остале без примања – прича Лупшор.
Не може да се издржи без лекова за смирење
Губитак чак и таквих послова води у нову несигурност, дугове, пуко преживљавање, па чак и глад и бескуц́ништво, сведоче неке од њих.
– Стално се прети отказима и радимо под великим притиском и у страху. Због тога вец́ дуже време не могу да издржим дан без таблета за смирење. Све више имам проблема са срчаном аритмијом и високим крвним притиском, и не знам колико ц́у још моц́и да издржим – прича једна радница из Розине публикације „Жене говоре“.
Иако наизглед лепши услови, ни да другом крају ланца раднице нису лишене проблема. Иза бљештавих излога и уредно изложене гардеробе под неонским светлима, неретко је ноћни рад трговкиња које долазе ван радног времена да пеглају новопристиглу робу.
Раднице у трафикама користе кутију уместо тоалета
За разлику од запослених у производњи које могу да зараде и до 30.000, раднице у продавницама и на трафикама раде за свега 20.000 или мање, док у пекарама раде чак за дневницу од 1.000 динара, а све то – на црно.
– У једном ланцу продавница раднице у поподневној смени уопште нису пријављене, јер инспекција увек излази у преподневним сатима – прича Лупшор.
Њихов рад је нормиран количинама које морају да продају – било да је то 500 бананица или тона парадајза. Оно што се не прода, ставља се на њихов терет, пише ДW.
– Увек су нам одузимали од плате за робу која се поквари, а не успемо да је продамо, за салату, парадајз, банане, иако смо молиле да нам не шаљу толику количину, јер немамо коме то да продамо. Тако смо једном два месеца добиле само по 50 одсто посто плате, јер смо морале да надокнадимо све оно што се покварило – прича једна трговкиња, преноси ДW.
Зато раднице на трафикама нуткају слаткишима и жвакама, а у пекарама разним акцијама.
– Већина трафика има камере и ако она не нутка свакога, добиће отказ или ће јој се одбити од плате – каже Лупшор и додаје: Већина трафика нема тоалет, а поједини послодавци им не дозвољавају да напусте радно место. То поуздано знамо за један ланац трафика у Зрењанину. И онда оне врше нужду у неким кутијама у трафикама, држе ту за време смене, и онда кад заврше смену понесу са собом и негде изруче.
(Не)најављене посете
На дугу листу шокантних радничких прича има ли каквог одговора институција?
– Последњих неколико година приметан је тренд опадања заштите права радника. Овакви примери су чешћи у мањим срединама, где се сви познају и где су контроле инспекције рада мање учинковите – каже за ДW виша саветница за јавне политике из Иницијативе А11 Милица Маринковић.
Није тајна да послодавци поткупљују инспекторе да им јаве када долазе у инспекцију, како би „упеглали“ и радни амбијент и пословање, каже Лупшор.
– Знамо када ће неки инспектор или менаџер из Италије да посети фабрику, јер онда управа отвара врата и прозоре, и укључује клима уређаје. А иначе нам управници говоре: ако отворите врата, одмах остајете без посла – испричала је и једна радница за „Цлеан Цлотхес Цампаигн“.
Објективни разлози за лош учинак су, међутим, мали број инспектора и законска могућност да послодавац присуствује разговори инспектора радника.
– Мислите да нека жена сме пред шефом нешто лоше да каже о фирми у којој ради? Не, јер ће одмах добити отказ – прича Лупшор.
Оне које се пак одваже, морају у старту да прихвате да ће евентуални судски поступци трајати годинама, са неизвесним исходом. Раднице текстилне производње са почетка приче које су послодавца тужиле због неисплаћених зарада добиле су после неколико година спор, али судска пресуда није и гаранција да ће дуг наплатити, јер послодавац је фирме затворио и отишао за Немачку.
Синдикати нису гаранција да нећете добити отказ
Шта онда остаје радницима на располагању? Синдикат, кажу једни. Али статистика неумољиво сведочи да од 1.800 фирми у текстилној индустрији, синдикати постоје у свега њих педесетак. Јер чим се појави заметак синдиката, коловође остају без посла, преносе наше саговорнице искуства с терена.
– У појединим фабрикама је чак забрањено да се прича са особом која стоји осам сати поред вас, јер ако успоставе контакт, можда ће се побунити – каже Лупшор.
