„Дипломирани политиколог за новинарство и информисање, са вишедеценијским искуством у медијима и невладиним организацијама, а у последњих пет година је независни медијски консултант“, навела је у биографији када је у јулу 2015. изабрана за нову чланицу Савета Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ), на мандат од пет година. На сајту РЕМ не налазе се њени биографски подаци.
Према писању „Данаса“, „у новинарству се појавила у редакцији Дневног телеграфа (ДТ) 1996. као студенткиња из Краљева, попут много младих људи који су хрлили у таблоидну медијску индустрију на почетку њеног процвата“.
„Њен тадашњи први уредник, а садашњи пословни и животни партнер Иван Радовановић, одмах је уочио таленат. Зекић је приликом кампање за локалне изборе 1996. имала прву озбиљну причу, када је тадашњи градоначелник Небојша Човић послао полицију на штрајкаче у ГСП – добила је ударац пендреком по руци, а ДТ неколико тиражних насловних страна. Потом је постала главни политички новинар ДТ магазина, недељног додатка, тада најјачег таблоида у власништву Славка Ћурувије. По природи посла, у то време често је контактирала, између осталих, и са Александром Вучићем, генералним секретаром СРС, задуженим и за медије, као и са Ивицом Дачићем, портпаролом СПС“.
Након убиства Славка Ћурувије и гашења „Дневног телеграфа“, како наводи „Данас“, запослила се у ФОНАС-у, организацији коју је основао високи функционер СПС Бранислав Ивковић.
„Време након Петог октобра у Зекићкиној биографији није најјасније, али се потом појављује у консултантској агенцији која се везује за Горана Весића и Ивана Радовановића. Када Радовановић 2009. накратко обнавља умрли дневни лист ‘Борбу’, који се повезује са тада оптуженим за шверц цигарета, а касније ослобођеним Станком Суботићем, Зекић је главна и одговорна уредница. Након доласка Вучића на власт, њих двоје раде политички пи-ар за Дачића, тврдећи да немају везе са МСП. У јавности готово увек су заједно, као и на гала окупљању у ‘Саванови’ приликом прославе ‘Београда на води’.“
Она сама о себи каже:
„Деведесетих сам била новинар и уредник ‘Дневног телеграфа’ Славка Ћурувије, осуђивана заједно са њим и осталим колегама, и тада сам упознала и Ивицу Дачића и Александра Вучића, и постали су ми пријатељи, без обзира на све што сам о њима писала. А писала сам такве ствари због којих ми је био забрањен улазак у просторије СРС-а, али никада ми није било забрањено да попијем кафу са Вучићем, или са Дачићем. То су биле те деведесете, тукли смо се, врло поштено, али без ичег личног у свему томе. А сада фондација која носи Славково име објављује текстове у којима је моја биографија сведена на то ‘да сам радила за Банета Ивковића’. Замисли. А са Банетом Ивковићем ме је упознао Славко Ћурувија. И када су несрећног Славка убили, нису ме звали ни из НУНС-а, ни из било које редакције, него ме је звао тај Бане Ивковић и понудио ми посао. Рекла сам му да то неће моћи, јер сам већ радила са другарима из Отпора, али он је рекао шта то има везе, и запослио ме. И да се вратим на тему, и тужбу, ужасно ме је изнервирало то што је моје пријатељство са Дачићем, које траје последњих двадесет година, и моје често гњављење тог човека, малтретман којем сам га излагала убеђујући га да прича са свима, па и са људима са Н1, који су ме молили да то радим, сада представљено тако како је представљено – да сам ја његова сарадница. Е па, нисам.“
Подсећа да у биографији има и то да је била главна уредница „Борбе” 2009. године, „и да су те новине, које је тадашњи режим угасио, прве отвориле стране геј популацији, и гласно се залагале за геј параду, а колумнисти су нам били и Бобан Стојановић, Предраг Аздејковић, Горан Милетић, Борис Милићевић… Другим речима, шта сам мислила онда, мислим и сада“.
