Војно-технички споразум, који је означио крај агресије НАТО снага, потписан је 9. јуна 1999. године надомак Куманова у Македонији и познат је као Кумановски споразум, а сам прекид бомбардовања је уследио тек дан касније, 10. јуна, када је почело повлачење трупа Војске Југославије (ВЈ) са територије Косова и Метохије. Задње бомбе бачене су на село Кололеч у општини Косовска Митровица око 13.15 сати, а тек са почетком повлачења снага Војске Југославије са КиМ Хавијер Солана, тадашњи генерални секретар НАТО-а, саопштио је званичну обуставу бомбардовања Савезне Републике Југославије. На војном аеродрому код Куманова, у Македонији 9. јуна потписали су Војно-технички споразум генерал ВЈ Светозар Марјановић и полицијски генерал Обрад Стевановић, од стране СРЈ, а од стране НАТО- а споразум је потписао британски генерал Мајкл Џексон.
У Савету безбедности УН је већ 10. јуна усвојена Резолуција 1244, којом се гарантује суверенитет СРЈ над КиМ, као и широка аутономија и суштинска самоуправа на КиМ. Војску СРЈ и полицију Србије заменили су на Косову и Метохији припадници КФОР-а и НАТО-а, а у прво време са њима је био и један руски контингент, који је у саставу СФОР-а претходно био стационирану БиХ. Споразумом су дефинисане Зоне ваздушне безбедности, зона од 25 километара од административне линије Косова и Метохије ка унутрашњости СРЈ, као и Зона копнене безбедности, појас широк око пет километара – ка унутрашњости Југославије.
Касније, децембра 2008. године, на Косово и Метохију дошли су припадници ЕУЛЕКС-а, чија мисија је, такође као и мисија КФОР-а и УНПРОФОР-а, одређена као статусно неутрална. Припадници ЕУЛЕКС-а су преузели улогу да спроводе активности везане за владавину права на Косову и Метохији.
НАТО агресија на СРЈ је почела 24. марта 1999. године без одобрења Савета безбедности УН.
Током бомбардовања, према незваничним подацима, живот је изгубило више од 3.000 људи, рањено је више од 10.000 особа, а штета од разарања СРЈ процењена је на десетине милијардни америчких долара. За тих 78 дана, колико је трајала НАТО агресија на СРЈ, страдало је 1.008 припадника војске и полиције, по подацима из 2013. године, док тачних података о страдалим цивилима нема, те се најчешће спомиње да је страдало око 2.500 људи, а да је теже и лакше рањено око 6.000 цивила, међу којима и 2.700 деце, док ратни губици НАТО-а у људству и техници никада нису обелодањени.
У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруге, оштећено 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечијих вртића, 69 школа, 176 споменика и 44 моста, док је 38 уништено.
Такође, уништена је и трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО-а су употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система први пут након што су их користили 1991. године током бомбардовања Ирака.
Авијација НАТО-а је извршила 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а са 1.150 борбених авиона избачено је око 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона, док је лансирано 1.300 крстарећих ракета и изручено 37.000 „касетних бомби“, знаних и као „жутих убица“, од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина, уз све то користећи и муницију са осиромашеним уранијумом, која своје “право лице” показује са све већим бројем оболелих и умрлих од карцинома у Србији, као и међу припадницима КФОР-а, који су боравили на КиМ.
У Италији се већ годинама воде судски спорови због више стотина оболелих војника, који су били у саставу трупа на КиМ, а задњи случај који је доспео у јавност збио се у Француској и имао је епилог ове године, након четири година суђења, због смрти од карцинома жандармеријског капетана Анрија Фрикона, који је шест месеци боравио на КиМ 2000-те године у саставу КФОР-а у претходно бомбрадованој касарни тадашње Војске Југославије.
Војска Југославије је у фазама напуштала своју територију КиМ, а следио ју је у великом броју и уплашени народ, који је најбоље на својој кожи осетио сва дешавања пре бомбардовања, током, као и претње шта ће бити после преузимања територије од стране КФОР-а, као јединица ОУН под командом НАТО-а и УМНИК-а, заменом цивилне администрације, чије послове и обавезе је преузела међународна администрација.
А разлог за страх цивила је постојао, јер је одмах по преузимању власти у руке КФОР-а и УМНИК-а дошло до оружаног инцидента три дана касније 13. јуна у Призрену, када су немачки војници, након 54 године од краја Другог светског рата и прве војне интервенције ван граница своје државе, са 220 метака убили српске цивиле Марка Андријевића из Призрена, портира у „Косово-вину“ и Славка Веселиновића Босанца, избеглице из Босне и радника Електродистибуције у Призрену, који су само хтели у жутој „лади“ да напусте град због несигурности од албанских екстремиста.
Случај убиства српских цивила Андријевића и Веселиновића је судски процесуиран у Кобленцу, у Немачкој, где су потпоручника Давида Ферка, који је наредио отварање ватре на цивиле, ослободили сваке оптужбе и наводно су немачки војници испалили у „ладу“ 220 метака у самоодбрани, јер су се осећали угрожено од двојице преплашених цивила, који су имали само лично наоружаје како би се одбранили од албанских терориста уколико на њих наиђу у покушају да стигну на безбедну територију.
Након судског поступка, Рудолф Шарпинг, тадашњи немачки министар одбране, одликовао је Давида Ферка златним орденом Крста Части Бундесвера за „беспрекорно испуњење војничке дужности“, а КФОР је званично изузет од кривичне одговорности за било које поступке које почини, па и убиство цивила.
Снежана Недић
