Радници компаније „Stara planina resources“ све чешће обилазе Губеревац, што је само једно од села у живописном гружанском крају на чијем подручју им је Министарство рударства дало дозволу да врше истраживања злата и бакра. Док поједини мештани поручују да њихове њиве немају цену, стручњаци упозоравају да држава не сме да дозволи претварање плодног земљишта, шума и ливада у рударска окна и јаловишта ради користи приватних компанија.
Да између Краљева и Кнића почињу истраживања бакра и злата јавност је први пут сазнала пре годину дана, кад су Слободан и Душан Давидовић из села Губеревац у својој приватној шуми затекли раднике фирме „Стара планина Ресоурцес“ како изводе припремне радове за истраживања. Давидовиће о томе нико није претходно обавестио, нити је од њих тражио дозволу, те су радници морали да оду необављеног посла.
Давидовићи, али и други мештани Губеревца окупљено око неформалног удружења „Гружин штит“ од тад готово свакодневно мотре на „незване госте“. А они долазе, и то уз покриће Министарства рударства и енергетике које им је издало дозволу за истражно поље названо „Котленик“, површине 97 квадратних километара, на ком се налазе села Општине Кнић (Губеревац, Лесковац, Пајсијевић, Балосва, Честин, Гружа, Грабовац, Жуње и Гунцати) и Града Краљева (Печеног, Витковац и Сибница).
– У Губеревцу се често појављују камионети са радницима фирме ’Стара планина’, када нас виде да им прилазимо оду. Више пута смо им подвукли да нису добродошли, то смо написали и на знаку који смо поставили на магистралном путу. Али не одустају од своје намере. Сад имамо и незваничну информацију да су две парцеле узели у закуп – прича за лист „Нова“ Ненад Пантовић из Губеревца, члан неформалног удружења „Гружин шит“.
Пантовић наводи да ни мештани овог села неће одустати од своје намере да спрече истраживања, које не жели готово нико. У прилог њиховог противљењу, каже, говори и препуна сала Дома културе у Губеревцу, на недавно одржаном састанку поводом геолошких истраживања.
– Не знам да ли могу да схвате да не постоје паре којима могу да купе нашу земљу. Да је теретни воз одавде до Краљева пун пара које нам нуде не би вредело. Нама те паре нису потребне, ми нећемо да се селимо у бели свет, хоћемо да живимо овако како живимо. Хоћемо да живимо ту где су нам сахрањени преци, на нашој земљи, од нашег рада, у незагађеним условима и да све такво оставимо потомцима – поручује Пантовић чије њиве и ливаде се налазе у зони истражног поља.
Богатство гружанског краја
Професор Агрономског факултета у Чачку, биолог др Душко Брковић, каже за „Нову“ да је много пута пролазио кроз Гружански крај и да лепшу природу није видео ни у италијанској Тоскани.
– Прошао сам бар 90 одсто територије Србије и заиста сматрам да је гружански крај, околина Кнића, уз Тополу и крагујевачки крај, нешто најлепше у Србији што је природа дала. Ту се налазе заједнице биљака и животиња за које еколози кажу да су у климаксу – оне које највише одговарају том простору. Ту су умерене шуме, ливаде, пашњаци и обрадиве пољопривредне површине – објашњава др Брковић који је раније радио и као инспектор заштите животне средине.
Наводи да би рударење ову слику у потпуности променило – довело до „естетске и еколошке катастрофе“, док би мештани били расељени или лишени пољопривредне делатности.
– Замислите промену начина живота људи који се већ традиционално, у седмом или осмом колену, баве пољопривредом и пронашли су себе у томе. Рударске активности и пољопривреда не иду заједно. Овде би могла да се развија органска производња хране и да то понудимо Европи, а држава уместо тога планира људима да одузме земљу у замену за посао у руднику, за који знамо да је најтежи могући, у ком су тешке болести готово неминовност – каже наш саговорник.
Рудник усред плодне равнице
„Стара планина Ресоурцес“ је ћерка канадске компаније „Мундоро“, која поседује чак 13 истражних права у Централној и Источној Србији, на око 864 квадратних километара, каже професор Шумарског факултета и продекан Универзитета у Београду др Ратко Ристић.
– У питању су јако скупа истраживања и нико не троши тај новац да би ту стао. Суштина је да добију експлоатационо право, а онда наплате све што су уложили и зараде велике суме новца. Ако неко треба да истражује, то је Геолошки завод Србије и резултати да буду на нивоу државне тајне, не стране компаније које капитализују своје интересе израбљујући нашу територију и загађујући нашу животну средину – наводи професор за „Нову“. Поставља питање зашто Министарство рударства издаје истражна права и планира рудник усред плодне равнице која није примерена за то.
– Просторним планом предвиђамо десетине нових рудника, а занемарујемо капитални потенцијал пољопривреде. На њу би требало да се наслони прерађивачка индустрија, да се развија машинство, производња здраве хране, иновативне делатности… Ми смо већ хиперзагађени и морамо да нађемо одрживије и безбедније економске активности, да сачувамо јавно здравље које је нарушено – сматра наш саговорник. Подвлачи да је прихватљиво само рударство које је у јавном интересу – које је потребно држави, односно народу, а не страним компанијама.
– Ми сами себе правимо неоколонијалном територијом. Зашто је то наше стратешко опредељење? – пита професор Ристић.
Најпогубнија активност по околину
Научна саветница Института за хемију, технологију и металургију др Драгана Ђорђевић, чија је област истраживања утицај људских активности на живи свет, тврди да су управо рудници најпогубнији вид људских активности по животну средину. Наводи да детаљнији планови за гружански крај још нису познати, али је познато како изгледа рударење злата.
– Руда обично у себи садржи јако мале количине метала због кога се вади. Најбогатија лежишта злата имају 15 грама злата по тони руде, а у Србији углавном свега 1 грам. Због тога једног грама морате да извадите читаву тону која се прво механички дроби, меље и на крају хемијски третира. У руди се налазе и токсични елементи, и то најчешће у већим количинама од самог злата. Наше руде злата и бакра су оптерећене високим садржајем арсена, олова, кадмијума, никла… Кад се из руде извуче злато, све то што остане одлаже се на депоније, јаловишта, која дугорочно остају велика опасност по животну средину и то не само локално – објашњава Ђорђевић.
Поручује да еколошки рудници не постоје, да су екологија и рударство неспојиви, та да свако кога занима како изгледа живети у рударском крају може да посети Мајданпек, као и Бор, град у ком готово сваки четврти становник болује од канцера.
Опасност по пијаћу воду у Крагујевцу
Села Гунцати и Жуње, која захвата истражно поље бакра и злата, окренута су према акумулацији Гружа из које 70 одсто Крагујевца добија пијаћу воду. Рудник на том подручју представљао би потенцијалну опасност по језеро, каже биолог проф. др Душко Брковић.
– Подземне воде је немогуће контролисати. Ако у близини имате рудник, не можете гарантовати да нешто из њега неће отићи у језеро, а то могу да буду арсен и тешки метали. Генерално кад причамо о екологији и 100 километара сматрамо за блиско окружење – каже професор.
Истражна права за 6 одсто Србије
Министарство рударства и енергетике је до сад приватним рударским компанијама издало истражна права за укупно 536.000 хектара, што је око 6 одсто територије Србије. У питању су права на истраживање злата на 88 локација, бакра на 79, литијума на 63, каже проф. др Ристић. Уколико би само десети део истражних поља био рудник, упозорава, Србија би била екстремно девастирана и загађена земља.
Selo Dragojevac Foto:Slavica Panić/Nova.rs
Милена Илић Мирковић НОва
