Једнократна помоћ од 90.000 динара за март, април и мај, уплаћена крајем јуна, и то после низа перипетија,последњи је новац који су самостални уметници добили од државе као помоћ угроженима у пандемијском кризом. Репрезентативна уметничка удружења поновила су апел и крајем јула, у време када је држава најавила и помоћ привреди, али одговора нема.
– Тражили смо други део помоћи за угрожене ковидом онда када је кренула иницијатива да запослени добијају 60 одсто од минималне зараде у привреди и очекивало се да ће на сличан начин бити решен и проблем који имају самосталци – каже Мартин Ердеш, председник Управног одбора Удружења ликовних уметника Србије.
На питање да ли самостални уметници зову и траже да се таква иницијатива понови, Ердеш каже да то раде све мање.
– У почетку су питали и тражили, али последњих пар месеци, негде од септембра, престали су да зову када су схватили да је неће бити – каже председник УО УЛУС-а.
Да држава треба да помогне, јер је уметницима угрожена основна егзистенција, напомиње и глумац Војислав Воја Брајовић, председник Удружења драмских уметника Србије. Ово удружење пролетос је прво упутило апел за помоћ, не само самосталним уметницима, него и незапосленим глумцима који по затварању позоришта због ванредног стања, нису имали где да раде. И сада, с обзиром на нови талас и отказивање представа и одлуке позоришта диктиране тренутном сликом, једва да имају.
– Апеловали смо већ на то да се самосталним и незапосленим уметницима омогући да добијају бар 60 одсто од минималца, али немамо још одговор од Министарства културе. Надамо се да ће у Министарству то препознати, јер би оно требало да има јаснији став о томе колико су уметници угрожени. Свака држава од уметности има само користи, никада штету. Уметници стварају у корист друштва, а егзистенцијално су угрожени. Поново скрећемо пажњу државе на то да су самостални уметници људи које је држава признала. Што им се плаћа пензионо и здравствено осигурање, а не могу да купе хлеб, брину о деци, преживе и плате рачуне? – каже Брајовић.
– Треба имати на уму и то да су и незапослени уметници угрожени, јер они такође не раде. Знамо да су угрожени и угоститељи, и туристичке организације, и различите друге делатности, али уметници учествују у духовном напретку и надам се да ће људи који држе власт то препознати. То је минимум у буџету, а значи дословно одржавање егзистенције балетских уметника, музичара, глумаца, превасходно извођача, а онда и сликара, књижевника… Сликари можда могу да раде од куће, али и они треба негде да излажу радове – напомиње Брајовић.
Председник УДУС-а потврђује да се овом удружењу обраћају драмски уметници са таквим питањима и наводи да су “сви препознали драму”.
– Градски секретаријат за културу, треба то рећи, одмах је реаговао на наш први допис пролетос, па очекујемо да то препозна и сада. Мада, питање је одакле би они могли да издвоје средства, јер је прошли пут тај новац нађен преусмеравањем новца предвиђеног за градске конкурсе из области културе. Зато је овај апел у првом реду упућен Министарству културе – наводи Брајовић.
Тај други круг помоћи који су чекали (самостални) уметници није никада исплаћен са образложењем да ће уместо тога почети да раде галерије, позоришта и музичке сале, па ће “имати где да раде”.
Међутим, искуство Александра Топића, графичког дизајнера из Новог Сада, показује да је то било далеко од идеалног.
– У том периоду успео сам да имам самосталну изложбу у “Форми”, галерији УПИДИВ-а, и тада је било драстично мало људи. Разумљиво је да људи избегавају окупљања, плаше се. Град је смањио трошкове према галерији, па сам у свој кризи морао сам да финансирам каталог. Град се удостојио да плати штампу 30 примерака каталога и то тек кад је изложба прошла – каже Топић.
Он истиче да самостални уметници ни у редовним условима немају помоћ, а камоли у ванредним околностима.
– Град Нови Сад нам покрива порез до 28.000 динара прихода, а све што премаши ту суму морам на крају године сам да платим. Са друге стране, ангажмани су опали и продаја је опала. Поред онога што иначе радим, дизајнирам честитке, лептир-машне и беџеве, а сада допуњавам свој буџет тако што дизајнирам маске. Та врста ангажмана ми надомешћује новац потребан за елементарну егзистенцију, али ми је то све “на кнап”. А опет те маске које правим не могу да рекламирам јер то није законом дозвољено – прича Топић.
Он каже и да су из Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине (УПИДИВ), чији је члан, још летос тражили да се настави помоћ самосталним уметницима. На питање шта у међувремену ради и како успева да се издржава, каже да то иде тешко.
– Тражим фриленс послове на интернету, јер људи нису спремни да у ово време потписују нове уговоре. Преоријентисао сам се потпуно на интернет, као што сам радио и пролетос – наводи млади уметник.
Данило Прњат, самостални уметник и члан Уметничког савета УЛУС-а недавно је отворио изложбу “Нећу може, хоћу мора” у павиљону “Цвијета Зузорић”, на коју су били позвани сви слободни уметници да излажу, не би ли указали на ситуацију у каквој се налазе. Неки од њих су, каже, изложили тада – празне џепове.
И он каже да су удружења послала допис Министарству културе, тражећи да се након исплате помоћи за пролеће нађе неко решење, али да одговора нема.
– Све то звучи као да је пред изборе дана мала ињекција и потом није деловало као да неко намерава све то да реши. Тражили су нам тада и анализу, што смо ми и послали, али одговора опет није било. Показатељ је и то што дуговања самосталних уметника нису решена, а уметници то просто сами не могу да плате. Било је током ове године и ситуација да су уметници избацивани из куће јер су им дугови нарасли на више хиљада евра. Ако су предузетници добили помоћ, а и нас у великој мери третирају као предузетнике, зашто онда нисмо и ми добили помоћ? – закључује Прњат и додаје да ове године није било ни откупа ликовних дела, иако се причало да ће га бити.
Да га је било, додаје он, бар неки уметници могли би да тих “1.000 или 2.000 евра некако развуку и бар нешто имају током целе године”.
Асоцијација Независна културна сцена Србије (НКСС), заједно са још пет уметничких организација, основали су летос Фонд солидарности културних радника и радница, у оквиру којег је прикупљена и подељена једнократна помоћ од 30.000 динара за 177 људи. На конкурс за поделу помоћи најугроженијима стигло је 1.668 пријава, саопштено је из НКСС.
– То смо радили “на мишиће”, као ад хок варијанту, показну вежбу да то може да се изведе. Показало се и колико је људи погођено кризом. Са друге стране, не можемо ми да парирамо државним установама, нити то треба да радимо. Не намеравамо да настављамо ту активност у тој форми јер је то обиман посао и онда бисмо у НКСС били доведени у ситуацију да се бавимо само тиме. То мора некако системски да се реши. Уметницима и другим радницима у култури пре свега треба омогућити да раде, они не желе милостињу. Битно је да се нађе начина да се одржи континуитет у раду и финансирању, јер је дугорочно то корисније него оваква “крпљења” – истиче Александар Поповић, председник УО НКСС.
Матија Јовандић нова
