Иако је већ на самом почетку романа јасно да је умро отац породице, овде је реч о реквијему, не за оца, него за један дан. У Камијевом „Странцу“ је на самом почетку умрла мајка. Мерсо не плаче и не жели чак ни да је види мртву. Али то је већ један други поглед на свет једна особена филозофија.
Први и засад једини роман Лидије Ћирић, књижевнице из Београда, изненађујеће је освежење на српској књижевној сцени и не толико због наглашене ироније и сарказма у сликању београдског миљеа; ни због црнохуморне димензије у Ћирићкином погледу на свет, већ због једне дубоке емоције, тако ретке у нашој савременој прози.
Ово је савремена београдска прича, ни пантићевска, ни видојковићевска, прича о животу са периферије центра града, из Баба Вишњине…
На почетку ће у стан ући шест жена и ту остати до краја. Пошто овај роман одговара идеалном обрасцу драме, са јединством времена, места и радње, он заправо са свим тим сценама, а има их 62 и јесте идеалан предложак за сценарио. Кратки, ефектни описи понашања актерки, у кратким поглављима заправо личе на духовите дидаскалије.
Занимљив је однос фабуле и сижеа овог романа. Фабула је по Томашевском скуп међусобно повезаних догађаја о којима се у делу саопштава. Сиже чине исти догађаји на начин на који су изложени, у оном поретку у коме су саопштени у делу. Шест жена, мајка и пет кћери, враћају се са сахране супруга и оца у свој стан и ту разговарају о породици и о појединачним животима. И то је све. Али сиже подразумева једну изломљену, фрагментизовану структуру, препуну алузија, дигресија, реминисценција из којих читалац, током рецепције, склапа слику о једној београдској породици деценијама уназад, о једној дисхармонији и емотивној пустоши, о алкохолизму и злостављањима, о деци београдског асфалта.
Атмосфера романа је засићена женством. Свака реч мирише на њихове женске животе, који су такви какви су и заједничко им је то што је свакој извучено тло испод ногу и што је таква и уништена породица једино што их повезује и за шта могу да се ухвате. Ерозија урбане породице је у свакој реченици. Ипак постоји тај повезујући ниво или слој, који негде на дну бића сваке од ових жена релативизује узајамне дугове, цинизам, сарказам, иронију…Доминантно црнохуморна нарација безбедно депатетизује текст. Лидија каже једном од љубавника у телефон: “…извини што је тата умро па сам мало еуфорична”.
Она Мерсоова реченица из “Странца” када каже: “Свакако мајку сам много волео, али то ништа не значи. Сва здрава људска бића прижељкују мање- више смрт оних које воле”, могла би се у свом ироничном облику појавити и у овом роману. Јер нема суза, пљуште вицеви и досетке, пије се и шмрче као на журци. Као да је Бобанова смрт једва дочекана, као да је свима пао терет са срца. Али, да ли је баш тако? Одличним, на моменте бравурозним, приповедањем, Лидија Ћирић постиже ту амбивалентну позицију у којој су и осуда оца и жаљење због његовог испразног живота и тривијалног посртања. Гротеска и црни хумор су сигурна одбрана од патетике але ни од трагике.
И да се вратимо драми још једном. Онај чеховљевски, безброј пута навођени принцип по коме ако у првом чину на зиду виси пушка, у трећем мора да опали, овде је примењен на један гротескан начин. На почетку романа читамо да на зиду на месту за икону виси натална карта. И та натална карта не опали него експлодира у духу мајке Весне која уноси у животе својих кћери наднаравни свет хороскопа, гатки, враџбина до вере у вештичарење. Њена надмоћна појава, критички настројена према понашању кћери црпи своју надмоћ из непогрешивости хороскопа. Самим тим што верује у предестинацију и моћ звезда, она се понаша као суверена власница истине и у односу на то види и коментарише и све заблуде и промашаје својих кћери. А роман се и завршава једним њеним хороскпским медаљоном о урану у деветом пољу путника и паду авиона.
Овај роман је један од оних који се читају за онолико сати колико траје њихова радња и то му даје живост и уверљивост. Он има седам доминатних ликова и низ епизодних. Ових седам су мајка Весна и пет кћери – Мирјана, Сања, Јелена, Цица и Лидија које саопштавају о себи и отац Бобан о коме све оне саопштавају.
Ова прича је, као и друге, могла бити испричана на много начина, при чему ми фокнеровска форма романа тока свести (Док лежах на самрти или Бука и бес) у којој би свака од јунакиња говорила изнутра, без помоћи објективног приповедача изгледа хипотетички веома занимљива.
