Првенац завичајне ауторке Душице Филиповић „Метохијски сфумато”, потресно сведочанство о страдању српског народа на Косову, представљен је у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис”.
Ова књига и по својој композицији и по садржају представља комплексан наративни мозаик. Састављена је од шест поглавља која су на граници поезије и прозе. У тој великој шкрињи преливају се басме, бајалице, песме, сведочења, легенде, приче, молитве уз сталну смену светлости и сенки. Видимо претке, језик, културу и народ као нити које су заплетене у ткању једног света који нестаје.
Ауторка је на почетку свог обраћања напоменула да ово емотивно вече сматра врстом уздаха зто што је ово поднебље њеног одрастања и школовања. Са жељом да напише књигу о Косову, читаву деценију је градила приче за ову књигу, једну по једну. „Морате да изврнете себе, да се потпуно испразните да бисте онда могли да осетите ту неку пуноћу коју онда преносите другима”, рекла је ауторка. У наслову књиге је сфумато, ликовна техника која меша светла и сенке избегавајући оштре ивице и граничне линије, а коју је користио Леонардо да Винчи. А ауторка, стојећи испред Моне Лизе и сетивши се косовских предела, покушала је да редефинише технику сфумата кроз форму књиге тиме успешно направивши синергију књижевне речи и ликовног израза.
Душица Филиповић рођена је у Чачку 1971. године. Основну школу похађала је у Гучи, а потом Гимназију у Чачку. Дипломирала је Српску књижевност и језик на Филолошком факултету у Приштини, магистрирала на Филолошком факултету у Београду, где је одбранила и докторску дисертацију. Предавач је на Факултету савремених уметности у Београду. „Метохијски сфумато” је њена прва књига и потресно сведочанство о страдању српског народа на Косову.
О књизи је веома похвално говорио професор, књижевник и публициста Владимир Димитријевић. „Душица Филиповић спада у велике жене српског народа”, казао је додајући да ову књигу види као донкихотовски подухват и уз наду да ће ауторка остати на том путу. Осврнувши се на начин на који су представљени ликови српских жена које у овом делу блиставо сијају, као и на њихову снагу и величанственост, закључио је да је цела књига изванредна.
У тексту под називом „Завичај свих који умеју да заплачу” библиотекарка и књижевница Оливера Недељковић, која није могла да присуствује, између осталог је записала да је ово дело „књижевно остварење високе вредности, снажног емотивног набоја и скоро несагледивог тематског обухвата”. Са ових страница закључујемо да завичај нема јасне границе, као да је насликан техником из наслова књиге, али га можемо одредити као језик, народни говор из кога се преливају и смисао и лепота. Текст је прочитала библиотекарка Марина Белић.
Програм који је водила библиотекар Тијана Бежанић одржан је у оквиру манифестације 26. „Штампана реч”.
За Жиг инфо:
Љубица Сокић
