Prvenac zavičajne autorke Dušice Filipović „Metohijski sfumato”, potresno svedočanstvo o stradanju srpskog naroda na Kosovu, predstavljen je u Gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis”.
Ova knjiga i po svojoj kompoziciji i po sadržaju predstavlja kompleksan narativni mozaik. Sastavljena je od šest poglavlja koja su na granici poezije i proze. U toj velikoj škrinji prelivaju se basme, bajalice, pesme, svedočenja, legende, priče, molitve uz stalnu smenu svetlosti i senki. Vidimo pretke, jezik, kulturu i narod kao niti koje su zapletene u tkanju jednog sveta koji nestaje.
Autorka je na početku svog obraćanja napomenula da ovo emotivno veče smatra vrstom uzdaha zto što je ovo podneblje njenog odrastanja i školovanja. Sa željom da napiše knjigu o Kosovu, čitavu deceniju je gradila priče za ovu knjigu, jednu po jednu. „Morate da izvrnete sebe, da se potpuno ispraznite da biste onda mogli da osetite tu neku punoću koju onda prenosite drugima”, rekla je autorka. U naslovu knjige je sfumato, likovna tehnika koja meša svetla i senke izbegavajući oštre ivice i granične linije, a koju je koristio Leonardo da Vinči. A autorka, stojeći ispred Mone Lize i setivši se kosovskih predela, pokušala je da redefiniše tehniku sfumata kroz formu knjige time uspešno napravivši sinergiju književne reči i likovnog izraza.
Dušica Filipović rođena je u Čačku 1971. godine. Osnovnu školu pohađala je u Guči, a potom Gimnaziju u Čačku. Diplomirala je Srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Prištini, magistrirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je odbranila i doktorsku disertaciju. Predavač je na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. „Metohijski sfumato” je njena prva knjiga i potresno svedočanstvo o stradanju srpskog naroda na Kosovu.
O knjizi je veoma pohvalno govorio profesor, književnik i publicista Vladimir Dimitrijević. „Dušica Filipović spada u velike žene srpskog naroda”, kazao je dodajući da ovu knjigu vidi kao donkihotovski poduhvat i uz nadu da će autorka ostati na tom putu. Osvrnuvši se na način na koji su predstavljeni likovi srpskih žena koje u ovom delu blistavo sijaju, kao i na njihovu snagu i veličanstvenost, zaključio je da je cela knjiga izvanredna.
U tekstu pod nazivom „Zavičaj svih koji umeju da zaplaču” bibliotekarka i književnica Olivera Nedeljković, koja nije mogla da prisustvuje, između ostalog je zapisala da je ovo delo „književno ostvarenje visoke vrednosti, snažnog emotivnog naboja i skoro nesagledivog tematskog obuhvata”. Sa ovih stranica zaključujemo da zavičaj nema jasne granice, kao da je naslikan tehnikom iz naslova knjige, ali ga možemo odrediti kao jezik, narodni govor iz koga se prelivaju i smisao i lepota. Tekst je pročitala bibliotekarka Marina Belić.
Program koji je vodila bibliotekar Tijana Bežanić održan je u okviru manifestacije 26. „Štampana reč”.
Za Žig info:
Ljubica Sokić
