У току су 57. Грочанске свечаности које се традиционално обележавају крајем јула и почетком августа.
Док се пробијам главном улицом у маси људи и раздраганој атмосфери, из оближњег ресторана допиру звуци дивне песме која је остала у сећању само нас старијих Грочана.
Одмах ми се јавља „филозофска” мисао да ако се сложимо да дух једног града или вароши најбоље представе његови мештани стиховима и мелодијама, онда се Гроцка може убројити у отмену варошицу.
Песма „Крај Дунава је Гроцка моја”, некад давно спевана, представља неслужбену грочанску химну компоновану у духу валцера са нежним стиховима испуњеним љубавном чежњом.
Током летњих месеци, а посебно у време Грочанских свечаности, песма се разлеже звуцима тамбураша са грочанских сплавова или башти ресторана, распаљујући емоције и остављјући дубок утисак на посетиоце који је први пут чују.
Један мој добар пријатељ био је задивљен дивном мелодијом и стиховима ове песме, али их је недуго потом заборавио.
Упутио сам га на Youtube канал на коме постоје две верзије ове песме: старија верзија са вокалом, у стилу валцера и у извођењу тамбурашког оркестра, и млађа, коју маестрално на гитари изводи Влада Живанчевић.
Укуси и мишљења су подељени, па ће једни замерити да се у изворном облику песма није певала „по швапски”, тј. као валцер, а други ће Влади замерити да у неким деоницама „заноси” на Далмацију.
На крају, ма колико били поносни на ову песму, Грочани не могу да се сложе ни око имена аутора, ни времена настанка, посебно зато што о њој не постоји писани траг.
Добар познавалац грочанских старина др Михајло Вељковић, „бард” грочанских боема, сматра да је песма настала крајем тридесетих година прошлог века, у исто време када се стварао и стасавао ФК „Дунавац” из Гроцке.
Др Мика, како га зову пријатељи, чувени грочански ортопед, развија причу о Бошку Симоновићу, селектору репрезентације Југославије, који је на светском фудбалском првенству у Монтевидеу 1930. године остварио велики успех освајањем четвртог места.
Посебно се истиче победа над Бразилом од 8:4, као утакмица у којој је Бразил примио највише голова, и то од наше репрезентације.
По завршетку првенства, Бошко је случајно дошао у Гроцку код пријатеља и том приликом, задивљен лепотом природе, решио је да направи викендицу на Агином брду, која и данас постоји.
Појава Бошка Симоновића – „Боже Дунстера”, као и Милана Обућине, фудбалера БСК-а, инспиративно је деловала на стварање фудбалског клуба „Дунавац” 1931. године.
Прича се да је Бошко – „Божа Дунстер”, посматрајући заталасана грочанска побрђа винограда и воћа, лепоту Дунава и зеленило грочанске Аде, написао прве стихове песме:
„Док чамац плови Дунавом,
Лагано њише га вал.
У њему љуљам се,
И на тебе мислим, знај.
Дај да те љубим,
И то се мора,
Крај Дунава је
И Гроцка моја.
Девојко са плавог Дунава,
Ти си ми љубав сва,
За твоја плава ока два,
Живот бих дао ја.
Дај да те љубим,
И то се мора,
Крај Дунава је
И Гроцка моја.”
Др Мика тврди да је песма почела да се пева још пре Другог светског рата, додуше не у ритму валцера, и додаје да је песма имала и трећи стих који је он заборавио.
Критикује стих „дај да те љубим и то се мора”, јер љубити је страст, жеља и чежња, а не принуда, па размишља да тај део песме „преради” у нешто смисленије.
Истиче да је још као ђак основне школе, педесетих година певао ову песму у школском хору, те да је она уз грб који је представљен у таласима Дунава, сунцу и грозду, препознатљиви симбол Гроцке и како са поносом истиче — „нас Грочана”.
Другачији став изнела је госпођа Ксенија Костић, која говори да су песму почетком шездесетих година спевали њен стриц Миливоје Костић „Круца” и Раде Аврамовић „Африка”, фудбалер и голман ФК „Дунавац”, а музику компоновала и ноте у ритму валцера записала њена мајка Мелинда Костић, професорка музичке културе.
Ксенија наводи да је песма настала спонтано током летњих дружења у „Врбаку”, на обали Дунава. Песма се певала у веселом друштву, уз чувено грочанско вино, кување рибље чорбе, и кечиге и шарана „на процеп”.
Песма је стекла највећу популарност крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века. После су наступила нека друга времена и променио се укус публике.
Покушавајући да сазнам колико данас Грочана препознаје ову песму и радо је пева, био сам изненађен малим бројем људи; зато овај текст управо и служи том циљу — да упозна део публике која није чула ову песму, а другима, да душу разгали.
Ако сте и Ви стекли такав утисак, онда сам испунио циљ.
Светозар Стојадиновић
Насловна: Јутјуб/Владан Жованчевић
