U toku su 57. Gročanske svečanosti koje se tradicionalno obeležavaju krajem jula i početkom avgusta.
Dok se probijam glavnom ulicom u masi ljudi i razdraganoj atmosferi, iz obližnjeg restorana dopiru zvuci divne pesme koja je ostala u sećanju samo nas starijih Gročana.
Odmah mi se javlja „filozofska” misao da ako se složimo da duh jednog grada ili varoši najbolje predstave njegovi meštani stihovima i melodijama, onda se Grocka može ubrojiti u otmenu varošicu.
Pesma „Kraj Dunava je Grocka moja”, nekad davno spevana, predstavlja neslužbenu gročansku himnu komponovanu u duhu valcera sa nežnim stihovima ispunjenim ljubavnom čežnjom.
Tokom letnjih meseci, a posebno u vreme Gročanskih svečanosti, pesma se razleže zvucima tamburaša sa gročanskih splavova ili bašti restorana, raspaljujući emocije i ostavljjući dubok utisak na posetioce koji je prvi put čuju.
Jedan moj dobar prijatelj bio je zadivljen divnom melodijom i stihovima ove pesme, ali ih je nedugo potom zaboravio.
Uputio sam ga na Youtube kanal na kome postoje dve verzije ove pesme: starija verzija sa vokalom, u stilu valcera i u izvođenju tamburaškog orkestra, i mlađa, koju maestralno na gitari izvodi Vlada Živančević.
Ukusi i mišljenja su podeljeni, pa će jedni zameriti da se u izvornom obliku pesma nije pevala „po švapski”, tj. kao valcer, a drugi će Vladi zameriti da u nekim deonicama „zanosi” na Dalmaciju.
Na kraju, ma koliko bili ponosni na ovu pesmu, Gročani ne mogu da se slože ni oko imena autora, ni vremena nastanka, posebno zato što o njoj ne postoji pisani trag.
Dobar poznavalac gročanskih starina dr Mihajlo Veljković, „bard” gročanskih boema, smatra da je pesma nastala krajem tridesetih godina prošlog veka, u isto vreme kada se stvarao i stasavao FK „Dunavac” iz Grocke.
Dr Mika, kako ga zovu prijatelji, čuveni gročanski ortoped, razvija priču o Bošku Simonoviću, selektoru reprezentacije Jugoslavije, koji je na svetskom fudbalskom prvenstvu u Montevideu 1930. godine ostvario veliki uspeh osvajanjem četvrtog mesta.
Posebno se ističe pobeda nad Brazilom od 8:4, kao utakmica u kojoj je Brazil primio najviše golova, i to od naše reprezentacije.
Po završetku prvenstva, Boško je slučajno došao u Grocku kod prijatelja i tom prilikom, zadivljen lepotom prirode, rešio je da napravi vikendicu na Aginom brdu, koja i danas postoji.
Pojava Boška Simonovića – „Bože Dunstera”, kao i Milana Obućine, fudbalera BSK-a, inspirativno je delovala na stvaranje fudbalskog kluba „Dunavac” 1931. godine.
Priča se da je Boško – „Boža Dunster”, posmatrajući zatalasana gročanska pobrđa vinograda i voća, lepotu Dunava i zelenilo gročanske Ade, napisao prve stihove pesme:
„Dok čamac plovi Dunavom,
Lagano njiše ga val.
U njemu ljuljam se,
I na tebe mislim, znaj.
Daj da te ljubim,
I to se mora,
Kraj Dunava je
I Grocka moja.
Devojko sa plavog Dunava,
Ti si mi ljubav sva,
Za tvoja plava oka dva,
Život bih dao ja.
Daj da te ljubim,
I to se mora,
Kraj Dunava je
I Grocka moja.”
Dr Mika tvrdi da je pesma počela da se peva još pre Drugog svetskog rata, doduše ne u ritmu valcera, i dodaje da je pesma imala i treći stih koji je on zaboravio.
Kritikuje stih „daj da te ljubim i to se mora”, jer ljubiti je strast, želja i čežnja, a ne prinuda, pa razmišlja da taj deo pesme „preradi” u nešto smislenije.
Ističe da je još kao đak osnovne škole, pedesetih godina pevao ovu pesmu u školskom horu, te da je ona uz grb koji je predstavljen u talasima Dunava, suncu i grozdu, prepoznatljivi simbol Grocke i kako sa ponosom ističe — „nas Gročana”.
Drugačiji stav iznela je gospođa Ksenija Kostić, koja govori da su pesmu početkom šezdesetih godina spevali njen stric Milivoje Kostić „Kruca” i Rade Avramović „Afrika”, fudbaler i golman FK „Dunavac”, a muziku komponovala i note u ritmu valcera zapisala njena majka Melinda Kostić, profesorka muzičke kulture.
Ksenija navodi da je pesma nastala spontano tokom letnjih druženja u „Vrbaku”, na obali Dunava. Pesma se pevala u veselom društvu, uz čuveno gročansko vino, kuvanje riblje čorbe, i kečige i šarana „na procep”.
Pesma je stekla najveću popularnost krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. Posle su nastupila neka druga vremena i promenio se ukus publike.
Pokušavajući da saznam koliko danas Gročana prepoznaje ovu pesmu i rado je peva, bio sam iznenađen malim brojem ljudi; zato ovaj tekst upravo i služi tom cilju — da upozna deo publike koja nije čula ovu pesmu, a drugima, da dušu razgali.
Ako ste i Vi stekli takav utisak, onda sam ispunio cilj.
Svetozar Stojadinović
Naslovna: Jutjub/Vladan Žovančević
