И ове године, као и сваке у последњих, чини ми се, тридесет, традиција ме је натерала да се спустим до Гроцке. Знате оно, дужност према успоменама. Некада је то био догађај. Догађај, бре! Мирис шећерне вуне и свежег печења мешао се са звуком лупања у рингишпилу и неком промуклом певачицом која из шатре оставља душу док пева „Миле воли диско“. Било је живота, било је шмека.
А ове године? Ове године сам дочекао једну стерилну, уштогљену пародију на вашар. Иста пластична кинеска роба, исте пренадуване цене, али духа нигде. Као да је неко узео онај стари, добри вашар, опрао га три пута у машини на 90 степени, осушио и испеглао. Остала је само бледа флека.
Крећем ја тако у потрагу за уточиштем, за једном поштеном шатром где ће музика да ми пробије уши, а конобар да ми тресне флашу пива на масни сто. Сећате се тога? Пиљевина по поду, лепе се ноге, али атмосфера права, народска. И после пола сата шетње, схватам – нема. Нема више тих шатри. Али зато има једна. Једна, али вредна. Бели балдахини, неке фенси столице као да си у ложи на Ролан Гаросу, а цене… цене као да је мени лично писао неки емир из Катара. Гледам у онај ценовник и размишљам да ли за те паре добијам и власнички лист над столом. Остао сам запањен, не знам да ли од шока или од туге што је и последњи бастион народне забаве постао VIP Lounge Experience.
Врзмам се около, слушам људе, купим приче. И дође до мене глас, онако испод жита, да је избила и нека фрка око неких такмичења. Као, неки се побунили, била нека чарка, нешто око доделе награда. „Ма дај“, мислим се ја, „претерују људи, немогуће.“ Све док нисам чуо златну информацију, шлаг на торту ове трагикомедије: прву награду за најбољи гулаш освојио је локални полицајац. Е, ту сам стао. Ту сам се прекрстио више пута него на свим литургијама на које ме је баба као клинца водила. Све ми је било јасно. Слика и прилика наше стварности – где је такмичење, ту је и униформа у жирију или међу победницима. Правда је задовољена, гулаш је на сигурном.
И таман кад сам помислио да не може горе, да је овај вашар дотакао дно, креће финале. Гранд финале! Наступа мој омиљени, Дарко Лазић. Душа моја напаћена се понадала – ево га, спас. Бар мало да се опустим уз песму, да заборавим на VIP шатру и пандурски гулаш. Креће Дарко, грми глас, народ у трансу… кад одједном – ПРАС! БУМ!
Почиње ватромет.
„Лепо“, помислим, „баш су се потрудили да завршница буде спектакуларна.“ Небо светли, шаренило пршти… али некако чудно ниско. И док тако гледам у тај „спектакл“, примећујем неки чудан одсјај са стране. Наранџасти. И мирис… мирис паљевине.
Та ватрометна апокалипса, тај врхунац свечаности, успела је да запали суву траву одмах поред паркинга. Поглед ми пада на мој верни ауто, паркиран у близини, и видим како се пламен опасно приближава. У тренутку ме је прошао такав талас панике и беса да сам заборавио и на Дарка и на све. Јурим кроз масу, пробијам се као на задњој утакмици дербија, док око мене људи и даље аплаудирају ватромету, несвесни да им можда гори кедер на ауту.
Једва сам се довукао до кола, упалио машину док је ваздух већ мирисао на спаљену пластику и отишао. Без поздрава.
Возим ка кући, а у глави ми одзвања само једна мисао. Ово није био само лош вашар. Ово је била метафора. Метафора свега што нам се дешава. Бљештава, скупа фасада, ватромет који треба да нас задиви, док нам иза леђа гори имовина. Намештена такмичења да се намире „заслужни“. И један тужни, разочарани народ који аплаудира сопственој пропасти.
Хвала вам, Грочани, на овој вечери. Излечили сте ме од носталгије. Видимо се… ма заправо, нећемо се више видети. Бар не на вашару.
Г. Марковић
Насловна: Архива Жиг инфа 2024.
