I ove godine, kao i svake u poslednjih, čini mi se, trideset, tradicija me je naterala da se spustim do Grocke. Znate ono, dužnost prema uspomenama. Nekada je to bio događaj. Događaj, bre! Miris šećerne vune i svežeg pečenja mešao se sa zvukom lupanja u ringišpilu i nekom promuklom pevačicom koja iz šatre ostavlja dušu dok peva „Mile voli disko“. Bilo je života, bilo je šmeka.
A ove godine? Ove godine sam dočekao jednu sterilnu, uštogljenu parodiju na vašar. Ista plastična kineska roba, iste prenaduvane cene, ali duha nigde. Kao da je neko uzeo onaj stari, dobri vašar, oprao ga tri puta u mašini na 90 stepeni, osušio i ispeglao. Ostala je samo bleda fleka.
Krećem ja tako u potragu za utočištem, za jednom poštenom šatrom gde će muzika da mi probije uši, a konobar da mi tresne flašu piva na masni sto. Sećate se toga? Piljevina po podu, lepe se noge, ali atmosfera prava, narodska. I posle pola sata šetnje, shvatam – nema. Nema više tih šatri. Ali zato ima jedna. Jedna, ali vredna. Beli baldahini, neke fensi stolice kao da si u loži na Rolan Garosu, a cene… cene kao da je meni lično pisao neki emir iz Katara. Gledam u onaj cenovnik i razmišljam da li za te pare dobijam i vlasnički list nad stolom. Ostao sam zapanjen, ne znam da li od šoka ili od tuge što je i poslednji bastion narodne zabave postao VIP Lounge Experience.
Vrzmam se okolo, slušam ljude, kupim priče. I dođe do mene glas, onako ispod žita, da je izbila i neka frka oko nekih takmičenja. Kao, neki se pobunili, bila neka čarka, nešto oko dodele nagrada. „Ma daj“, mislim se ja, „preteruju ljudi, nemoguće.“ Sve dok nisam čuo zlatnu informaciju, šlag na tortu ove tragikomedije: prvu nagradu za najbolji gulaš osvojio je lokalni policajac. E, tu sam stao. Tu sam se prekrstio više puta nego na svim liturgijama na koje me je baba kao klinca vodila. Sve mi je bilo jasno. Slika i prilika naše stvarnosti – gde je takmičenje, tu je i uniforma u žiriju ili među pobednicima. Pravda je zadovoljena, gulaš je na sigurnom.
I taman kad sam pomislio da ne može gore, da je ovaj vašar dotakao dno, kreće finale. Grand finale! Nastupa moj omiljeni, Darko Lazić. Duša moja napaćena se ponadala – evo ga, spas. Bar malo da se opustim uz pesmu, da zaboravim na VIP šatru i pandurski gulaš. Kreće Darko, grmi glas, narod u transu… kad odjednom – PRAS! BUM!
Počinje vatromet.
„Lepo“, pomislim, „baš su se potrudili da završnica bude spektakularna.“ Nebo svetli, šarenilo pršti… ali nekako čudno nisko. I dok tako gledam u taj „spektakl“, primećujem neki čudan odsjaj sa strane. Narandžasti. I miris… miris paljevine.
Ta vatrometna apokalipsa, taj vrhunac svečanosti, uspela je da zapali suvu travu odmah pored parkinga. Pogled mi pada na moj verni auto, parkiran u blizini, i vidim kako se plamen opasno približava. U trenutku me je prošao takav talas panike i besa da sam zaboravio i na Darka i na sve. Jurim kroz masu, probijam se kao na zadnjoj utakmici derbija, dok oko mene ljudi i dalje aplaudiraju vatrometu, nesvesni da im možda gori keder na autu.
Jedva sam se dovukao do kola, upalio mašinu dok je vazduh već mirisao na spaljenu plastiku i otišao. Bez pozdrava.
Vozim ka kući, a u glavi mi odzvanja samo jedna misao. Ovo nije bio samo loš vašar. Ovo je bila metafora. Metafora svega što nam se dešava. Blještava, skupa fasada, vatromet koji treba da nas zadivi, dok nam iza leđa gori imovina. Nameštena takmičenja da se namire „zaslužni“. I jedan tužni, razočarani narod koji aplaudira sopstvenoj propasti.
Hvala vam, Gročani, na ovoj večeri. Izlečili ste me od nostalgije. Vidimo se… ma zapravo, nećemo se više videti. Bar ne na vašaru.
G. Marković
Naslovna: Arhiva Žig infa 2024.
