До избора два путића иду са две стране … Било би добро када би до избора водила два путића, али како се чини, изгледа да време чини своје и да ће их бити много више.
Један пут, који води ка изборима, је овај којим корача Вучић и његова свита, а други је онај којим иду студенти, али велики део опозиције није кренуо њиме.
Опозиција има задршку према формирању листе са којом би студенти изашли на изборе јер студентска организација одбија учешће препознатљивих политичких ликова на списку од 250 имена. Проблем није само у листи него и у извршној власти која би се правила после избора. Често се поставља питање колико је озбиљна прича независних експерата у евентуалној влади? Многи политички фактори износе сумње да би та Влада могла бити колектив са јединственим ставом и одређеном програмском водиљом. Несумњиво је да би сваки министар био експерт у својој области, али министарство се не састоји само од министра. Министри по дефиницији спроводе програме оних који су их делегирали на те позиције и они су полуге у одлучивању, односно полуге учешћа у власти политичких организација. Страх од независних и ни са чим контролисаних појединаца није без основа. За сада нема постигнутих договора око учешћа свих политичких фактора на јединственој листи, а судећи по ставовима појединих актера и почетка заваде међу њима, то се тешко може и остварити.
Другим путем иде власт. Тај пут је блатњав и кривудав. Тим путем тешко да би се ико одлучио ићи да нема неко тешко морање. Вучић је одабрао пут развлачења и куповине времена без обзира колико ће се блата залепити на цокуле. Праће их када „победи“. Вучић рачуна да време ради за њега и да што више пролонгира изборе то ће ситуација бити повољнија по њега. Игра се са позивима на преговоре, са једне стране, а са друге репресија према грађанима се појачава. На блокаде одговара шетајућом свитом блокадера коју, добрим делом, плаћа, а на крваву шаку одговара крвавим средњим прстом. На повике „Издајниче“ одговара „Ацо Србине“, на јаја одговара пиротехником, а на флаше са водом, пендрецима. Да би одржао култ великог лидера трчи по свету и покушава да се слика са светским великанима, а задатак режимских медија је да те дебакле претвара у врхунско поштовање света према њему, а онда и према Србији, али само ради њега. Сетимо се „Вучић амиго“ или кинеског „Вучићи Вучићи“. То нико није ни видео, а ни чуо, али медији преносе, а њима се „мора“ веровати.
Од избора ове године нема ништа. Избори не одговарају ни власти али ни опозицији. Одговарају народу али је питање да ли би се сада ишта променило на онај начин како би сви волели или би се ситуација закомпликовала још више.
Вучић рачуна да ово медијско снижење цена до Нове године покаже некакав резултат са циљем да га поново продужи за још 6 месеци. Такође рачуна да ће „Синишин“ просечан лични доходак грађана од 551 Евро успети да покрпи и замаже ово драстично поскупљење струје од 8% које ће на крају грађане коштати 30%. Прикрива се скидање доње границе скупе струје за 25% и ето јефтиноће. Убеђују се грађани да је цена струје у Србији једна од најнижих у Европи, без обзира што ту најјефтинију струју ми плаћамо папрено скупо, и то пролази већ дуже време. Иста прича је и са горивом. Србија има најјефтиније гориво у Европи, а најскупље се плаћа јер акцизе, таксе и порези, транспорт, зараде и марже, „репрезентације и манипулације“, мултиплицирају основну цену. Нада се, најбољи студент права пореклом из Ћипуљица, да повећање пензија од 12% може пензионерима да покаже да он брине за њих и ако ће због поскупљења енергената поскупети, и хлеб, и млеко као и све остало. Вероватно ће му и овог пута то поћи за руком јер пензионери који тврде да ништа немају и да је живот тежак и даље показују симптоме Стокхолмског синдрома.
Уколико власт процени да нове обмане нису дале позитивне резултате по њу саму, избора неће бити ни у априлу.
Живеће овај народ. Живеће бедно, ако се не тргне, али ће ипак живети.
Парола „Овцо Србине“ тако добро осликава тренутна дешавања.
Горан Пекарски
Насловна: Жиг инфо/ вештачка интелигенција
