Интересантно је посматрати појединце у оквиру ових масовних протеста студената и подршке коју добијају од грађана. Мислим на грађане којима је свега доста. Кад кажем свега, мислим на тренутно стање у земљи и људе који то стање генеришу.
Пре свега, ово су народне демонстрације које су студентском упорношћу добиле на великој озбиљности. Када се погледа већински састав људи који активно учествују или подржавају ове протесте, види се да је ово културна, образована и поштена „револуција“. Студенти одбијају да се међу њих и њихове захтеве умешају политичке странке или покрети. Генерално, то успевају, али постоје и они појединци који би да се кроз демонстрације мало пробију и искоче, односно да скрену пажњу на себе.
То се може видети кроз разне изјаве и негодовања – зашто је на протесте дошао „овај“ или зашто је дошао „онај“. Зашто је присутан „онај“ из оне странке, а зашто није „онај“ из друге странке. Ако су дошли „ови“, е онда „ми“ нећемо, и тако изговор за изговором. То „ми“ најчешће испадне само један, тј. „ја“.
Најчешће то долази од оних који до сада нису себе довољно представили јавности онда када су имали прилику, или мисле да им је баш сада идеално време. Вероватно свако од њих сматра да ће му неко узети нешто што још увек нема. Ватра је потпирена и разбуктава се. Сада је свака сламка важна да се постигне још већа ватра, али морају схватити да од свега имају само ватру. Немају ни ражањ, а ни зеца. Зец је у шуми. Нико неће добити ни залогај ако се настави са анимозитетима. Сетите се само 2000. године и пада СПС-а. Тада је СПС био готов, на коленима, али су на изборима за Скупштину општине Гроцка узели 13 мандата, и то по њих неповољном већинском систему. А да је био пропорционални, као сада, ко зна шта би се догодило. Сетите се да је тада опозиција била јединствена и да нису постојале колоне као сада.
Најчешће замерке долазе од оних који спочитавају другима да су били у овој или оној странци. Да су били уз овога или онога, а када би имали бар мало самокритике и када би реално стали пред огледало, видели би себе са много страначких застава у позадини. Мало ко је у задњих 25 година био и остао у првој странци у коју се учланио. Мало ко није променио страначку књижицу и огрнуо другу страначку заставу. У ту групу верних, по мени, спадају појединци из ДС-а и из СПС-а.
Можда треба бити реалан и схватити да није грех променити посао, клуб или странку. Странке су замишљене као организације кроз које се појединац бори да постигне оно што жели и да да свој допринос ономе у шта верује у том тренутку. Како се човек развија и стиче искуство, многе ствари се мењају. Људи се ожене из љубави, па се разведу и нађу другу сродну душу. Фудбалери лако промене клуб, па се за њих опет навија. Људи промене државу и одселе се, али када се врате, нико их не одбацује, него се сви распитују како је тамо и да ли се може отићи. А када се промени политичка странка – е онда си „кужан“, и то највише од оних који су их исто толико променили, ако не и више.
Доста лицемерја. Успех се не постиже тако што ћеш друге кочити, односно вући за ногавице. Не постиже се бољитак у животу ако покушаваш да омаловажиш, покидаш или да пљунеш некога. Успех се постиже мудрошћу и схватањем шта је живот и како се кроз њега хода. Политика је вештина склапања интереса, а интереси су различити. Некоме је интерес у пољу политике, некоме је економски, а некога носе суви идеали. Шта год желиш да постигнеш, не можеш сам – требају ти пријатељи, колеге или саборци. Само подршка те може винути тамо где хоћеш. А ако себе сматраш великим и препаметним, онда ниси бољи од ових које желиш да смениш. Ако сматраш да ти неко смета, прво се погледај у огледало, буди искрен према себи и онда наступи. Свако ко мисли да може одбацити боље од себе мора схватити да је то утопија. Напредњаци су пали зато што су почели да одбацују паметне, а подпросечни су надирали. Зато ће и пасти. Али нико неће на следећим изборима подржати сличне. Свако ко се ослања на енергију која се створила и која ће се пренети на доле, по вертикали, треба да размисли. Избори за локал неће скоро. Свашта се ту може десити, и многи ће остати разочарани, јер „револуција“, која иначе једе своју децу, тражи паметне, мудре, сталожене, па зашто не и образоване, да донесу нешто добро своме граду и општини, а не да се кадровска политика врати на ниво напредњачке.
Мислите о томе!
Горан Пекарски
Насловна: Илустрација- Архива Жиг инфа
