Vidim da sam prozvan, od strane vašeg portala, kao neko ko je nepoželjan u SNS. Sada bi neko očekivao da ja to demantujem, ali moram reći da je to istina.
Po sledu događaja , malo u predhodnom mandatu, a više posle izbora, to je bilo očekivano. Nisam osoba koja se uklapa u javna i masovna poniženja članstva. Svi pokušavaju da imitiraju Velikog šefa. Svi pokazuju da imaju taj momenat da na sastancima i zborovima, raznim okupljanjima, pokazuju svoju dominantnost i beskrupuloznost. Spuštanjem drugih, izazivaju strah kod prusutnih da ih ne zadesi ista sudbina. Nisu oni krivi za to. Krivi su ovi što se povlače. Ovi što nemaju samopoštovanje i ne žele da uzvrate, ako ništa više, bar uspravnim stavom.
Podignutom glavom. Ne, oni se pognu, zacvile i odu. Do duše takvi posle budu unapređeni, pa iskorišteni i na kraju šutnuti. To je sudbina svakog ko nema samopoštovanje i pravu upotrebnu vednost. Ako neko ne veruje, neka prisustvuje sastancima, pa neka se sam uveri. Svi ćute i ne žele neprijatnost. Jedan , ali veliki, dođe sa strane , dovede još nekoliko uvežbanih klimača glavom savijenih u naklon, i počne da uteruje strah aktivistima i zaposlenim. Nadmen stav, cinizam, busanje u grudi i nabacivanje nekih stvari koje bi trebale biti umne, a u stvari, kad se , ne baš mnogo analiziraju, shvati se da tu nema mnogu uma. Dođe na sastanak u Kaluđericu, kaže kako je istorijski rezultat na predhodnim izborima ustvari katastrofa, ali pri tome sam preuzme krivicu za to jer, eto, on je dobar. Niko da ga pita, zašto on preuzima „krivicu“ kada nije bio na tim izborima, ali je svima laknulo. Nikada bolji rezultat, ali eto, bar oni nisu krivi za katastrofu. Napadneš pa pomaziš i svi srećni po sistemu „sad će doći brat Đura …“.
Proziva bivšeg zamenika predsednika, kome je rekao da podnese ostavku, do duše opravdano zbog bahatosti, iznosi njegove namere, želje i nuđenje stranci samo da bi ostvario interes oko, pretpostavljam , gradnje i kvadrature, a ovaj ćuti. Sedi po strani i pocrveneo ispod preplanulog lica. Kakva je reakcija bivšeg zamenika? Prišao da se dodvori. Da pokaže koliko je njegov interes veći od bruke koju trpi. Pa neka trpi. Verovatno posle ide pred ogledalo, pa poput monologa iz filma „taxista“ sam pred sobom i ogledalom kaže “ Are you talking to me“?
E, tu se ja ne uklapam. To sam pokazao i kada je Ana bila u Grockoj i isti taj rezultat , sa predhodnih izbora, nazvala katastrofalnim i pri tome zapretila raznim smenama. Smenama ljudi koji jedva krpe kraj sa krajem. Ljudima koji su dali sebe u toj kampanji, da bi ona ostala na mestu na kome je bila. Tek se učlanila, odmah dobila povereništvo nad Beogradskim odborom i drži lekcije o kampanji. To se zove odsustvo osećaja za realnost , ali takvo ponašanje nije rezultat zasnovan i omogućen njenim radom, iskustvom ili kvalitetom, već proizilazi iz podrške koju je dobila od strane onog koji je postavio i mogućnosti koju joj pružaju oni koji ćute.
Tipičan , loš, primer u odnosu prema članstvu i običnom čoveku. Svi ćute. Svi stari članovi ćute. Niko ni „a“. Ja sam rekao šta sam imao. Posle su me, u hodniku, tapšali po ramenu. Govorili „svaka ti čast“, „e, ako si im rekao“ , „i ja sam baš to hteo ali si me preduhitrio“. Pokušao sam da tim nastupom napravim razliku između uzdignutih i savijenih. Između onih „Are you talking to me“ i onih koji kažu „I am free“. Znao sam da će me to koštati, ali isto tako sam znao da već plaćam cenu zbog odsustva reči „živeo“ prilikom mojih obraćanja u skupštini. Obraćanja sam sveo na minimum, jer nisam mogao da se utapam u šablon.
Oni misle da su me kaznili. Materijalno da, ali u stvari su me oslobodili. Svesni su da se pored mene ne mogu tako ponašati i onda je bolje da drže razne crvene u licu i savijene u struku. Ne zameram ja tim „ljudima“ ništa. Takvi su kakvi su, ali zameram onima koji takve forsiraju , ističu a onda „močaju“ po njima, a ovi umesto kišobrana, provlače ruke kroz kosu i zaglađuju se.
Zameram onima, ljudskim slabićima skromnog intelekta koji, da bi se osećali komforno, oko sebe okupljaju još slabije, još skromnije. Tako se valjda osećaju većim. Važnijim, ali su uvek u strahu da se neko dete ne najede, da ne poraste pa da eventualno proba da se osamostali. Da im „skine glavu“ ili, ne dao Bog, da im uzme fotelju. Zato se vaspitne, primitivne, metode moraju stalno primenjivati. Čisto da se zna ko je ko.
Što se tiče kampanje, ona će doći i proći. Ako ne bude neke organizovane opozicije, situacija će se promeniti ali na gore. To je logičan redosled. Ako se rana neleči, ona gnoji i eto gangrene. Opština je već obolela. Treba joj terapija. Dijagnostirana je propast.
Predhodna kampanja je organizaciono bila dobra. Radilo se i postigao se rezultat. Na tom rezultatu neki su poleteli, neki nastavili da lete ali mnogi su i oboreni. Između ostalih i ja, ali problem nije u Goranu već u drugima koji su dali sebe u kampanji. Obećano im je a onda su odbačeni. Šutnuti. Veliku odgovornost za izigravanje obećanja nosi onaj koji je posle izbora dobio Grocku kao zaduženje. Nije se snašao, a i kako bi. Od koga. Možda se on i snašao ali je direktiva bila da se Grocka svede na minimum jer je njen udeo u pobedi bio veliki. Trebalo se revanširati za rezultat ali onda ne bi bilo mesta za Vračar i Stari grad. Te opštine koje su giganti po funkcionerskim mestima a po broju glasova , ne po procentu nego po apsolutnom broju, su jako slabe. Možda baš tu leži problem i rešenost da se aktivisti Grocke optuže za „katastrofalan rezultat“ i da se sami udalje od želje za pozicijama, jer u suprotnom mogu izgubiti i ovo malo.
To je nešto što se ne zaboravlja i to će ostaviti traga na budući „rezultat“. Ko će posle leteti, a ko će pasti, to će se tek videti. Čija će zasvetleti a čija ugasiti, to će se tek videti. Ovi manevri sa privrednicima je pokušaj uvođenja novih ljudi ali i ti privrednici moraju znati kako se završavaju stvari sa onima koji traže hleba preko pogače. Grocka do sada ima pokušaja sa privrednicima-političarima i rezultati su veoma skromni. Privrednik nije timski igrač. Gročanski privrednici mahom nisu menadžeri. Više podsećeju na gazde. Na bosove. Nemaju razvijene potrebe za razumevanje građana. Oni imaju osećaj za biznis. Kako napraviti i prodati, a ne kako nekoga razumeti. Kako pomagati većem broju ljudi oni to , ne samo da ne znaju, nego i ne razumeju. Mnogo se promene kada počnu da raspolažu parama koje nisu zaradili, a moraju da ih troše.
Teško razumeju zakonske obaveze prilikom trošenja budžetski para. Javne nabavke i procedure istih su im strane jer privatni biznis ne poznaje te potrebe. Privatnik nema izgrađenu potrebu za kolektivnim donošenjem odluka , koalicionom balansiranju i razumevanju. Naravno, ima ljudi koji su kvalitetni i koji bi mogli to odlično da rade, privatnike koje znam i veoma poštujem, ali oni znaju da se pruže koliko im je jorgan dugačak i neće upasti u zamku želje da budu lokalni Bogovi .
Goran Pekarski
