I ja sam išao u školu u Grockoj, jeste da se zvala po nekom partizanu Vučku Milićeviću, a sada po naprednjaku Iliji Garašaninu, ali objekat ko objekat nije se promenio mnogo u poslednjih 40 godina. Ja sam muško i nikada nisam ni shvatao koja je problematika kada te pritera nužda, a nemaš gde.
Mi smo nekad šorali iza žbuna u školskom dvorištu ili u nekoj prostoriji koja je bila između škole i fiskulturne sale, a u Popino dvorište bila česma i tamo smo prali ruke i pili vode.
Nikad nisam razmišljao kako je to kad si žensko, i dal je sramota da ideš van vecea da šoraš. Mi ko deca uvek smo voleli da gvirimo kad devojčice idu u vece, kad ih pritera negde iza žbuna u dvorištu. Mada, sada kad bi to uradili u ovom vremenu, odmah bi išli kod psihologa na razgovor.
Jednostavno u moje vreme živeli smo ko deca i bili smo deca u punom smislu te reči.
Danas kada sam dobio žensko dete, totalno drugačije razmišljam, i ja bi za moju ćeru skinuo zvezdu sa neba.
Dođe mala jedan dan iz škole, čujem nešto žena viče na nju, napada je nešto. Pitam ja o čemu se radi, kad mi žena kaže „Kako je nije sramota velika devojka 3 razred a upiškila se u gaće“.
Prva pomisao što mi prođe kroz glavu da je zbog straha, reko kaži ćero ko te preseko da mu tata objasni neke stvari.
Kaže nije niko.
Pa šta je bilo pitam?
Kaže nemaju vece u školi i nema gde da ide, pa je morala da trpi do kuće.
Kako nemate vece onolika škola, znam da ima tri velika ženska vecea, nemoguće da nema.
Kaže ne rade već duže vreme, a nju sramota da ide do muškog.
Ma nisam joj verovao, reko nemoguće u današnjem vremenu, okrenem ja učiteljicu, kad ona šta mi napriča ja nisam mogao da verujem. Još kad mi reče da i ona trpi pošto često ne radi vece za profesore, ja sam popizdeo.
Otišo sam do škole da se raspravljam sa direktorkom.
Ona mi mrtva ladna kaže da tri godine šalju dopise i još nisu popravili.
Rekao sam joj kako ih nije sramota, pa moje dete će školu da završi, a da nema ni jedno pišanje u njoj, a ne daj bože veliku nuždu!
Pitao sam jel može u ćošak učionice da piški ako je pritera.
Žena mi kaže da sam vulgaran i da ne psujem.
Da li vi razmišljate šta dete misli, kad čuje da tri godine ne može da se popravi vece?!
Pa mi učimo decu da sistem ne funkcioniše od samog početka. Mi smo kao ljudi nesposobni jednu kanalizacionu cev da zamenimo. Učimo decu da smo nemarni, aljkavi, da ne brinemo o njima. Kada na kraju nauče da saberu sve, šta dobijamo?
Pa tragediju!!!
Zabrinuti roditelj (ime i prezime poznati redakciji)
Naslovna fotografija: Ilustracija
