Мој глас за тужиоца Предрага Миловановића

У општој девалуацији свих људских, моралних и професионалних вредности просто се изненадите кад упознате некога ко томе пркоси и кад схватите да пред собом имате особу коју красе све оне особине које су некада биле узор.

Ја сам имао ту срећу (мада је можда исправније да, због злочина који ми је причињен, кажем несрећу) да се у најтежим тренуцима мог живота сретнем са јавним тужиоцем Предрагом Миловановићем.

Пише: Милан Јовановић

Свакако је била срећа што је баш њему додељен случај паљења моје куће. То кажем одговорно после ове временске дистанце, јер да је случај дошао у руке неког мање поштеног, мање храброг или мање стручног тужиоца, ја свакако не бих дочекао правду у том поступку оличену у правоснажној пресуди.

Предраг Миловановић зна кроз шта смо моја супруга и ја пролазили у том периоду, као што ми знамо са каквим проблемима и притисцима се он суочавао. Није устукнуо ни кад му је од стране првооптуженог Симоновића, тада истакнутог члана владајуће странке, у самој судници упућена директна претња да му се може десити да после овог случаја више никад не буде тужилац. Не, Миловановић је остао непоколебљив вршећи своју дужност на понос јавнотужилачке професије.

Било је задовољство гледати га и још више слушати га у судници: бриљантног ума, виспрен, речит, достојанствен, темељно и пажљиво је градио случај. Једноставно – достојан свог позива. Уз моју адвокатицу Ану Матић, он је био мој једини савезник међу актерима у том поступку и хвала му на томе.

Насупрот њему, као противна страна у предметном судском поступку, стајала је читава једна плејада адвоката звучних имена, који су заступали извршиоце злочина који је нада мном почињен. Узалуд им је била та бројност. Тужилац Миловановић је доминирао у судници бранећи јавни интерес, бранећи правду, доказујући кривицу непосредних извршилаца кривичног дела и њихових налогодаваца. Посебно сам му захвалан и на томе што се, исказујући лични интегритет и савесност, успротивио да буде склоњен са овог случаја, односно што се истински залагао да овај поступак доведе до самог краја. Његова завршна реч као тужиоца за мене је била фасцинантна. Вратио ми је веру у иначе пољуљани систем правосуђа.

Зато имам потребу да се огласим пред предстојеће изборе за Високи савет тужилаштва, заказане за 23. децембар, и да из свог личног угла обичног грађанина ове државе, који није у позицији да на било шта утиче, ипак кажем следеће: у овом ружном времену, данас нам више него икад у Високом савету тужилаштва требају такви људи као што је Предраг Миловановић: људи који поштују и штите закон, морал, принципе професије, људи који су храбри, способни, паметни, који нису вољни да им се диригује шта ће да кажу или ураде и који су спремни и одлучни да одбране самосталност, независност и непристрасност јавнотужилачке функције.