Ова власт је дефинитивно оболела од саме себе. Дрскост, безобразлук, осионо понашање и нељудскост – само су неки од симптома ове болести. Свакога дана испитује се трпељивост и толеранција грађана Србије. Данас је Богатић изгубио стрпљење.
Упркос бројним противљењима грађана поводом ангажмана компаније Рио Тинто и експлоатације литијума, власт наставља да тестира границе народног стрпљења. А онда се догодио Богатић.
Током седнице скупштине општине, на којој је тема била просторни план за потребе ископавања литијума, грађани су разбили врата сале и упали унутра. Порука која је из те сале послата јасно указује на то да је народно стрпљење при крају. Један од закључака био је: „Ово се данас догодило у Богатићу, а сутра може у Београду.“ Овај догађај треба схватити веома озбиљно, јер је извесно да ће носиоци власти наставити да спроводе своје одлуке без обзира на вољу грађана. Народ је нервозан, осећа се изданим од сопствене државе. Свестан је да се у Србији све свело на једног човека, који је, вођен личним амбицијама, преузео све надлежности. Са протеста у центру Богатића упућена му је јасна порука – „Нико те ништа није питао, не занима нас твоје мишљење, ти ниси битан.“
Народ у Србији устаје, а подршку му пружају и представници различитих струка. Просветари, адвокати, радници из енергетског сектора, а сада и рачуновође, придружују се протестима. Студенти одбијају било какво повезивање са политиком и истрајни су у својим захтевима. Најављене су блокаде београдских мостова, сличне онима у Новом Саду, али са радикалнијим временским оквиром.
Милош Вучевић је 28. јануара поднео оставку, а Александар Вучић је обећао да ће у року од десет дана предложити новог мандатара. Десет дана је прошло, али оставка још није разматрана у Скупштини. Вучић је поново прекршио своје обећање, а вероватно ће то оправдавати тиме да рокови не почињу да теку док се оставка не констатује у парламенту. Како је у Србији све подређено његовим одлукама, јасно је да он стоји и иза овог одуговлачења.
Све нас ово поново доводи до добро познатог закључка – све што обећа, не испуни; све што не да, на крају да; и све што каже да неће, ипак на крају хоће. Тако ће бити и са прелазном владом.
Горан Пекарски
