Ova vlast je definitivno obolela od same sebe. Drskost, bezobrazluk, osiono ponašanje i neljudskost – samo su neki od simptoma ove bolesti. Svakoga dana ispituje se trpeljivost i tolerancija građana Srbije. Danas je Bogatić izgubio strpljenje.
Uprkos brojnim protivljenjima građana povodom angažmana kompanije Rio Tinto i eksploatacije litijuma, vlast nastavlja da testira granice narodnog strpljenja. A onda se dogodio Bogatić.
Tokom sednice skupštine opštine, na kojoj je tema bila prostorni plan za potrebe iskopavanja litijuma, građani su razbili vrata sale i upali unutra. Poruka koja je iz te sale poslata jasno ukazuje na to da je narodno strpljenje pri kraju. Jedan od zaključaka bio je: „Ovo se danas dogodilo u Bogatiću, a sutra može u Beogradu.“ Ovaj događaj treba shvatiti veoma ozbiljno, jer je izvesno da će nosioci vlasti nastaviti da sprovode svoje odluke bez obzira na volju građana. Narod je nervozan, oseća se izdanim od sopstvene države. Svestan je da se u Srbiji sve svelo na jednog čoveka, koji je, vođen ličnim ambicijama, preuzeo sve nadležnosti. Sa protesta u centru Bogatića upućena mu je jasna poruka – „Niko te ništa nije pitao, ne zanima nas tvoje mišljenje, ti nisi bitan.“
Narod u Srbiji ustaje, a podršku mu pružaju i predstavnici različitih struka. Prosvetari, advokati, radnici iz energetskog sektora, a sada i računovođe, pridružuju se protestima. Studenti odbijaju bilo kakvo povezivanje sa politikom i istrajni su u svojim zahtevima. Najavljene su blokade beogradskih mostova, slične onima u Novom Sadu, ali sa radikalnijim vremenskim okvirom.
Miloš Vučević je 28. januara podneo ostavku, a Aleksandar Vučić je obećao da će u roku od deset dana predložiti novog mandatara. Deset dana je prošlo, ali ostavka još nije razmatrana u Skupštini. Vučić je ponovo prekršio svoje obećanje, a verovatno će to opravdavati time da rokovi ne počinju da teku dok se ostavka ne konstatuje u parlamentu. Kako je u Srbiji sve podređeno njegovim odlukama, jasno je da on stoji i iza ovog odugovlačenja.
Sve nas ovo ponovo dovodi do dobro poznatog zaključka – sve što obeća, ne ispuni; sve što ne da, na kraju da; i sve što kaže da neće, ipak na kraju hoće. Tako će biti i sa prelaznom vladom.
Goran Pekarski
