Ево већ десетак дана, ако не и који више, како на згради Максија у Лештанима сведочимо несвакидашњем призору – политички банер с ликом председника и поруком „Предaja није опција“ весело виси отегнут, једним делом откачен, пркосећи гравитацији и здравој памети. Као да се и он, са свесним увидом у пролазност политичких слогана, полако, али сигурно – предао.
Тај чувени слоган, који нас је својевремено громогласно убеђивао да у вези с Косовом нема одступања, коришћен је, подсетимо се, баш у време када су неке опције и те како постале реалност. Сећате се приче о КМ таблицама? Ето, и оне су, упркос громопуцателним изјавама да „предаја није опција“, тихо, готово неприметно, отишле у историју. Изгледа да је за многе ствари ипак – била опција.
И сада нам тај, некада силовити банер, окачен изнад свакодневне лештанске куповине, виси као тужни подсетник да не само да се неке опције јесу прихватиле, већ као да више не постоји ни служба, ни воља, ни она чувена ефикасност да се један обичан, откачени банер или врати на место или достојанствено уклони. Виси ту, као Моронијев мач над Србијом, само што овај није симбол опасности од спољног непријатеља, већ неке унутрашње, дубоке апатије или, не дај Боже, неспособности.
Постајемо, чини се, експерти за игнорисање потенцијалних катастрофа. Као да нам није била довољна трагедија у Новом Саду у новембру прошле године, када се надстрешница срушила и однела 16 живота. Чекамо ли да и овај банер, уз неку јачу кошаву или први следећи пљусак, заврши своју мисију тако што ће некога угрозити? Ваљда нам мало фали колективне несреће да бисмо се сетили да постоје неке основне ствари које морају да функционишу. Одржавање, рецимо? Сигурност грађана, можда?
И док тај пропали симбол виси и подсмева се, не можемо а да се не запитамо: где су нестали сви ти силни СНС лојалисти из Лештана и околине, они које је председник својевремено помињао као кичму подршке? Зар нико од њих, толико оданих, не пролази поред Максија? Зар никоме не смета што лик њиховог лидера виси као политичка крпа, изложена ветру и руглу? Зар нико нема „жицу телефона“ да окрене, да ургира, да помери ствари с мртве тачке? Или се и та „лојалност“ показала као сезонска, везана више за неке конкретне бенефите него за истинско уверење и бригу за „окачену“ стварност?
Овај банер у Лештанима, дакле, није само обична, откачена реклама. Он је, „браћо и сестре“, слика и прилика стања у којем се налазимо. Лице и наличје Србије данас, а посебно ГО Гроцка, где, изгледа, више нема никог ни ко ће „окачи“ председника – у смислу да га врати на место, да поправи оно што је покварено, да покаже да нам бар до основног реда и сигурности још увек није „предаја опција“. Док банер виси, ми гледамо и чекамо. А чекање, бојим се, у овом случају, није најбоља опција.
Жељко Маторчевић
Насловна: Жиг инфо
