Evo već desetak dana, ako ne i koji više, kako na zgradi Maksija u Leštanima svedočimo nesvakidašnjem prizoru – politički baner s likom predsednika i porukom „Predaja nije opcija“ veselo visi otegnut, jednim delom otkačen, prkoseći gravitaciji i zdravoj pameti. Kao da se i on, sa svesnim uvidom u prolaznost političkih slogana, polako, ali sigurno – predao.
Taj čuveni slogan, koji nas je svojevremeno gromoglasno ubeđivao da u vezi s Kosovom nema odstupanja, korišćen je, podsetimo se, baš u vreme kada su neke opcije i te kako postale realnost. Sećate se priče o KM tablicama? Eto, i one su, uprkos gromopucatelnim izjavama da „predaja nije opcija“, tiho, gotovo neprimetno, otišle u istoriju. Izgleda da je za mnoge stvari ipak – bila opcija.
I sada nam taj, nekada siloviti baner, okačen iznad svakodnevne leštanske kupovine, visi kao tužni podsetnik da ne samo da se neke opcije jesu prihvatile, već kao da više ne postoji ni služba, ni volja, ni ona čuvena efikasnost da se jedan običan, otkačeni baner ili vrati na mesto ili dostojanstveno ukloni. Visi tu, kao Moronijev mač nad Srbijom, samo što ovaj nije simbol opasnosti od spoljnog neprijatelja, već neke unutrašnje, duboke apatije ili, ne daj Bože, nesposobnosti.
Postajemo, čini se, eksperti za ignorisanje potencijalnih katastrofa. Kao da nam nije bila dovoljna tragedija u Novom Sadu u novembru prošle godine, kada se nadstrešnica srušila i odnela 16 života. Čekamo li da i ovaj baner, uz neku jaču košavu ili prvi sledeći pljusak, završi svoju misiju tako što će nekoga ugroziti? Valjda nam malo fali kolektivne nesreće da bismo se setili da postoje neke osnovne stvari koje moraju da funkcionišu. Održavanje, recimo? Sigurnost građana, možda?
I dok taj propali simbol visi i podsmeva se, ne možemo a da se ne zapitamo: gde su nestali svi ti silni SNS lojalisti iz Leštana i okoline, oni koje je predsednik svojevremeno pominjao kao kičmu podrške? Zar niko od njih, toliko odanih, ne prolazi pored Maksija? Zar nikome ne smeta što lik njihovog lidera visi kao politička krpa, izložena vetru i ruglu? Zar niko nema „žicu telefona“ da okrene, da urgira, da pomeri stvari s mrtve tačke? Ili se i ta „lojalnost“ pokazala kao sezonska, vezana više za neke konkretne benefite nego za istinsko uverenje i brigu za „okačenu“ stvarnost?
Ovaj baner u Leštanima, dakle, nije samo obična, otkačena reklama. On je, „braćo i sestre“, slika i prilika stanja u kojem se nalazimo. Lice i naličje Srbije danas, a posebno GO Grocka, gde, izgleda, više nema nikog ni ko će „okači“ predsednika – u smislu da ga vrati na mesto, da popravi ono što je pokvareno, da pokaže da nam bar do osnovnog reda i sigurnosti još uvek nije „predaja opcija“. Dok baner visi, mi gledamo i čekamo. A čekanje, bojim se, u ovom slučaju, nije najbolja opcija.
Željko Matorčević
Naslovna: Žig info
