Данас сам одвео ћерку у дечији паркић. То би требало да буде једна од најнормалнијих, најлепших реченица коју родитељ може да изговори. Али ја живим у Гроцкој, па та реченица има наставак. Данас сам одвео ћерку у дечији паркић код Занатског центра и прво што нас је дочекало, као и сваког дана, био је неподношљиви смрад фекалија.
Тај смрад, та срамота која се шири центром наше вароши, има и име – Грочица. Некада речица, данас је постала отворени канализациони колектор који пролази тик поред места где би наша деца требало да се безбрижно играју. Постала је симбол наше апатије. Толико смо се навикли на тај задах да га, ваљда, више и не примећујемо. Стид ме је, људски ме је стид да некоме са стране кажем одакле сам, јер како да објасним да живимо удишући испарења канализације и да нам је то постало нормално?
Али, чак и ако успете да искључите чуло мириса, чуло вида не можете. Улазак у такозвани паркић је улазак у музеј немара и неспособности локалне власти. Оне исте власти која се бусала у груди отварајући га пред изборе 2016. године. Оне исте власти која га је, погађате, поново „реконструисала“ и лицкала, опет пред изборе, 2022. године.
Прошло је мало времена од тих предизборних обећања, а шта имамо данас?
Имамо почупане справе, где из земље вире само метални носачи као сабласни споменици нечему што је ту некад било, спремни да повреде неко дете које се занесе у трку. Имамо поломљене клацкалице и љуљашке које се опасно клате. Имамо заштитну подлогу, некада понос паркића, сада исцепану и разваљену на више места, стварајући замке за дечије ноге.
Фотографије које сам направио нису са неког далеког, заборављеног ратишта. Оне су из срца Гроцке, данас, 28. јула 2025. године. Оне су оличје ове власти.
Добро се сећам њиховог победничког слогана: „За нашу децу“. Гледајући овај парк, питам се – за коју децу? За децу која треба да се навикну на смрад и опасност? За децу која од малих ногу треба да уче да је лаж нормална, да су предизборна отварања само фарса, а да је реалност поломљена љуљашка и ишчупана клацкалица?
Ово више није питање политике, ово је питање елементарне способности. Ова власт је показала да не само да не уме да изгради нешто ново и квалитетно, већ није у стању ни да одржава оно што је већ направљено. Дошли смо до тога да у целој општинској управи, са свим саветницима, помоћницима и функционерима, нема више никога ко би умео или хтео бар шраф да завије.
Да у тим људима има и трунке части, поднели би колективну оставку. Али где да је нађу? Слађа је сигурна плата која леже на рачун, док се за проблеме грађана окреће глава. Лакше је сада сву енергију и буџетски новац усмерити на кичерај и шунд предстојећих „Грочанских свечаности“. Треба народ забавити, пустити музику да трешти, да се не чује како нам деца плачу кад се саплету о поцепану подлогу. Уосталом, деца и нису гласачко тело.
Разочарање је блага реч. Све више, и све озбиљније, размишљам да одем. Не због себе, већ због детета. Да је одведем у неку земљу где је дечији паркић само дечији паркић, а не метафора за пропаст. У државу у којој власт зна бар шраф да завије.
Стара народна пословица каже: „Споља гладац, а унутра јадац.“ Никада није била истинитија него данас, у парку срама у центру Гроцке.
Жељко Маторчевић
