Danas sam odveo ćerku u dečiji parkić. To bi trebalo da bude jedna od najnormalnijih, najlepših rečenica koju roditelj može da izgovori. Ali ja živim u Grockoj, pa ta rečenica ima nastavak. Danas sam odveo ćerku u dečiji parkić kod Zanatskog centra i prvo što nas je dočekalo, kao i svakog dana, bio je nepodnošljivi smrad fekalija.
Taj smrad, ta sramota koja se širi centrom naše varoši, ima i ime – Gročica. Nekada rečica, danas je postala otvoreni kanalizacioni kolektor koji prolazi tik pored mesta gde bi naša deca trebalo da se bezbrižno igraju. Postala je simbol naše apatije. Toliko smo se navikli na taj zadah da ga, valjda, više i ne primećujemo. Stid me je, ljudski me je stid da nekome sa strane kažem odakle sam, jer kako da objasnim da živimo udišući isparenja kanalizacije i da nam je to postalo normalno?
Ali, čak i ako uspete da isključite čulo mirisa, čulo vida ne možete. Ulazak u takozvani parkić je ulazak u muzej nemara i nesposobnosti lokalne vlasti. One iste vlasti koja se busala u grudi otvarajući ga pred izbore 2016. godine. One iste vlasti koja ga je, pogađate, ponovo „rekonstruisala“ i lickala, opet pred izbore, 2022. godine.
Prošlo je malo vremena od tih predizbornih obećanja, a šta imamo danas?
Imamo počupane sprave, gde iz zemlje vire samo metalni nosači kao sablasni spomenici nečemu što je tu nekad bilo, spremni da povrede neko dete koje se zanese u trku. Imamo polomljene klackalice i ljuljaške koje se opasno klate. Imamo zaštitnu podlogu, nekada ponos parkića, sada iscepanu i razvaljenu na više mesta, stvarajući zamke za dečije noge.
Fotografije koje sam napravio nisu sa nekog dalekog, zaboravljenog ratišta. One su iz srca Grocke, danas, 28. jula 2025. godine. One su oličje ove vlasti.
Dobro se sećam njihovog pobedničkog slogana: „Za našu decu“. Gledajući ovaj park, pitam se – za koju decu? Za decu koja treba da se naviknu na smrad i opasnost? Za decu koja od malih nogu treba da uče da je laž normalna, da su predizborna otvaranja samo farsa, a da je realnost polomljena ljuljaška i iščupana klackalica?
Ovo više nije pitanje politike, ovo je pitanje elementarne sposobnosti. Ova vlast je pokazala da ne samo da ne ume da izgradi nešto novo i kvalitetno, već nije u stanju ni da održava ono što je već napravljeno. Došli smo do toga da u celoj opštinskoj upravi, sa svim savetnicima, pomoćnicima i funkcionerima, nema više nikoga ko bi umeo ili hteo bar šraf da zavije.
Da u tim ljudima ima i trunke časti, podneli bi kolektivnu ostavku. Ali gde da je nađu? Slađa je sigurna plata koja leže na račun, dok se za probleme građana okreće glava. Lakše je sada svu energiju i budžetski novac usmeriti na kičeraj i šund predstojećih „Gročanskih svečanosti“. Treba narod zabaviti, pustiti muziku da trešti, da se ne čuje kako nam deca plaču kad se sapletu o pocepanu podlogu. Uostalom, deca i nisu glasačko telo.
Razočaranje je blaga reč. Sve više, i sve ozbiljnije, razmišljam da odem. Ne zbog sebe, već zbog deteta. Da je odvedem u neku zemlju gde je dečiji parkić samo dečiji parkić, a ne metafora za propast. U državu u kojoj vlast zna bar šraf da zavije.
Stara narodna poslovica kaže: „Spolja gladac, a unutra jadac.“ Nikada nije bila istinitija nego danas, u parku srama u centru Grocke.
Željko Matorčević
