Da predstavnici lokalne vlasti redovno čitaju Žig info, potvrđuje i činjenica da vrlo brzo reaguju na natpise, ukoliko se objave fotografije neke doponije, ili, kao u ovom slučaju ako se ošteti viseći baner sa likom i delom Aleksandra Vučića.
Polovinom ovog meseca, tačnije pre par dana je objavljen tekst „Ja da sam predsenik Grocke, mene bi bilo sramota da Vučić bude ovako „pocepan““.
U tekstu se navodilo da je već par dana u naselju Pudarci, GO Grocka, rodnom mestu trenutnog predsednika ove lokalne samouprave, viseći baner sa natpisom „Aleksandar Vučić-zajedno možemo sve, dela govore“ visi iscepan i bez jedne bezbedonosne sajle. Takođe, sajla koja je otkinuta od banera uvijena je preko umrlica i zavezana za privatnu ogradu.
Naravoučenije, dok se predsednik Vučić ovih dana bori u nikada težim vremenima za Srbiju, kako bi je sačuvao od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, predsednik Grocke ni jedan baner nije mogao da sačuva. Praktično, da nije bilo Žig infa, predsednik Grocke ne bi ni saznao da se ovaj baner pocepao.
Čim je predsednik Grocke saznao za tu informaciju, brže, bolje, jače je angažovao službe i okačio još lepši baner sa Vučićem. Sada predsednikovo mesto Grocke krasi slika predsednika Srbije lično.
Pored predaje, koja nije opcija, lokalni naprednjaci su na poslednje izbore izašli pod sloganom „Za našu decu“.
Mogli bi da vidimo šta je to naš predsednik Panta, spremio – Za našu decu u budućnosti.
Njegovo dete otići će u Katar da pogleda uživo koju utkamicu na Mundijalu. Potrošiće tričavih 15- ak hiljada evra, možda.
Za našu, ostalu decu predsednik Panta i njegov tim, spremili su bezbroj radnih mesta da se pokažu kao najjeftinija radna snaga u Evropi. I zato jeste bitno da se deca rađaju zar ne? Da rade u lokalnoj pekari ili u propaloj fabrici za preradu voća.
Jer šta ćemo prodavati strancima za dvadesetak godina ako ne budemo imali tu decu koja će iz školskih klupa pravac za traku u fabrici i tako do penzije koju nikad neće ni dočekati.
Pa i kad odu odavde, ne brinite, doći će da rade poslove koje vaši državljani ne žele jer takvima smo ih napravili za vas.
Trucajući se glavnim putem od Brestovika ka Pudarcima, njihova deca prolaze BMW-ima, Poršeima ili drugim luksuznim vozilima. Naša se truckaju autobusima raspale Laste.
I ono što nije opcija predaje za našu decu, jeste dodeljivanje prostorija Doma kulture udruženjima penzionera. Čak tri udruženja penzionera dobila su prostrije u nekadašnjem centru okupljanja omladine i dece.
Tim potezom, njihova će goreti čak i kad odu. Dovoljno dugo da sami svojoj deci spakujemo kofere i umesto maternjeg učimo ih nemačkom jeziku.
Je l’ ostalo možda nešto smislenije što bismo mogli da uradimo – za našu decu?
Željko Matorčević
