Нема их више. Не чују се пиштаљке плаћене дневницама, не вијоре се заставе по команди, не окупља се ни шачица оних најупорнијих. Контрапротести у Гроцкој су мртви.
Власт, очигледно, више не може ни новцем, ни уценама, да извуче грађане на улицу како би бранили неодбрањиво. Та слика празних улица, тамо где су замишљали масу, најгласније говори о њиховом крају. Поготово када се упореди са реком људи која се не тако давно сливала улицама Гроцке, дајући подршку студентима – истинској савести овог друштва. Тада се показало где лежи снага и коме народ верује.
И онда, после те буке, наступио је мук. Нека чудна, готово сабласна тишина надвила се над грочанском политичком сценом. Нови председник, Александар Рајковић, готово је невидљив, политички апарат делује инертно, као машина којој су повађени кључни зупчаници. Али, оно што забрињава многе јесте тишина са друге стране. Опозиција се не оглашава, или то чини толико стидљиво да је готово неприметно. Тај вакуум је створио привид да у Гроцкој не постоји ни власт, ни опозиција. Само празан простор.
Наравно, у таквој атмосфери цветају кафанске теорије. Најгласнија је она да су се позиција и опозиција договориле, да сада заједно сарађују у привидној тишини, јер нити власт напада опозицију, нити се опозиција оглашава. Али истина је, као и увек, далеко комплекснија и суровија. Када се загребе испод површине, види се само замор материјала. Истрошено је све – и власт, и опозиција.
Власт, свесна свог суноврата, покушава да последњим трзајима одради неке козметичке пројекте. Асфалтира се понека рупа, окречи се нека фасада. То је политичко шминкање мртваца. Благи напредак који је апсолутно недовољан за њихов политички опстанак, јер грађанима треба систем, а не милостиња.
С друге стране, тишина опозиције, иако на први поглед делује као слабост, заправо је једини разуман потез у овом тренутку. Шта уопште и имају да кажу? Да нападају политичке авети? Искрено, немају шта да се оглашавају. Студенти су наши хероји. Они су показали пут и њихове кораке треба слепо пратити, без поговора и сумње у њихове поступке и позиве. Они су та искра која је запалила ватру, а дужност свих других је да ту ватру одрже. Зато опозиција и треба сада да ћути. Да се сабере, да се организује и, што је најважније, да се укрупни. Недавни протести подршке студентима су им најбоља лекција – народ ће изаћи на улицу због идеје и заједничког циља, а не због празних прича истрошених политичара.
Зато, иако све делује тмурно и као да нема светла на крају тунела, оно ипак постоји. Историја нас учи да се највећи тектонски поремећаји дешавају управо после овакве заглушујуће тишине. Када све наизглед стане, тада се у дубини спрема олуја.
Једно је сигурно, живимо у времену у којем се уживо пише историја. За коју годину, наша деца ће можда у уџбеницима изучавати новонастали „ћаћизам“ и тада ће се кристално јасно знати ко је у овој причи био ћаци, а ко то није био. Најжалосније је што је систем толико шупаљ, што су институције само празне љуштуре које више не функционишу. А то знају и ћаци. Уосталом, о размерама те трулежи свакодневно читате на страницама Жиг инфа.
А политичаре? Њих ћемо оставити по страни. Нека их у њиховом муку, док се не испише нека нова историја.
До тада, ваља се подсетити старе народне мудрости која савршено описује ово време: „Тиха вода брег рони.“
Жељко Маторчевић
Насловна: Илустрација: Жиг инфо/ вештачка интелигенција
