Nema ih više. Ne čuju se pištaljke plaćene dnevnicama, ne vijore se zastave po komandi, ne okuplja se ni šačica onih najupornijih. Kontraprotesti u Grockoj su mrtvi.
Vlast, očigledno, više ne može ni novcem, ni ucenama, da izvuče građane na ulicu kako bi branili neodbranjivo. Ta slika praznih ulica, tamo gde su zamišljali masu, najglasnije govori o njihovom kraju. Pogotovo kada se uporedi sa rekom ljudi koja se ne tako davno slivala ulicama Grocke, dajući podršku studentima – istinskoj savesti ovog društva. Tada se pokazalo gde leži snaga i kome narod veruje.
I onda, posle te buke, nastupio je muk. Neka čudna, gotovo sablasna tišina nadvila se nad gročanskom političkom scenom. Novi predsednik, Aleksandar Rajković, gotovo je nevidljiv, politički aparat deluje inertno, kao mašina kojoj su povađeni ključni zupčanici. Ali, ono što zabrinjava mnoge jeste tišina sa druge strane. Opozicija se ne oglašava, ili to čini toliko stidljivo da je gotovo neprimetno. Taj vakuum je stvorio privid da u Grockoj ne postoji ni vlast, ni opozicija. Samo prazan prostor.
Naravno, u takvoj atmosferi cvetaju kafanske teorije. Najglasnija je ona da su se pozicija i opozicija dogovorile, da sada zajedno sarađuju u prividnoj tišini, jer niti vlast napada opoziciju, niti se opozicija oglašava. Ali istina je, kao i uvek, daleko kompleksnija i surovija. Kada se zagrebe ispod površine, vidi se samo zamor materijala. Istrošeno je sve – i vlast, i opozicija.
Vlast, svesna svog sunovrata, pokušava da poslednjim trzajima odradi neke kozmetičke projekte. Asfaltira se poneka rupa, okreči se neka fasada. To je političko šminkanje mrtvaca. Blagi napredak koji je apsolutno nedovoljan za njihov politički opstanak, jer građanima treba sistem, a ne milostinja.
S druge strane, tišina opozicije, iako na prvi pogled deluje kao slabost, zapravo je jedini razuman potez u ovom trenutku. Šta uopšte i imaju da kažu? Da napadaju političke aveti? Iskreno, nemaju šta da se oglašavaju. Studenti su naši heroji. Oni su pokazali put i njihove korake treba slepo pratiti, bez pogovora i sumnje u njihove postupke i pozive. Oni su ta iskra koja je zapalila vatru, a dužnost svih drugih je da tu vatru održe. Zato opozicija i treba sada da ćuti. Da se sabere, da se organizuje i, što je najvažnije, da se ukrupni. Nedavni protesti podrške studentima su im najbolja lekcija – narod će izaći na ulicu zbog ideje i zajedničkog cilja, a ne zbog praznih priča istrošenih političara.
Zato, iako sve deluje tmurno i kao da nema svetla na kraju tunela, ono ipak postoji. Istorija nas uči da se najveći tektonski poremećaji dešavaju upravo posle ovakve zaglušujuće tišine. Kada sve naizgled stane, tada se u dubini sprema oluja.
Jedno je sigurno, živimo u vremenu u kojem se uživo piše istorija. Za koju godinu, naša deca će možda u udžbenicima izučavati novonastali „ćaćizam“ i tada će se kristalno jasno znati ko je u ovoj priči bio ćaci, a ko to nije bio. Najžalosnije je što je sistem toliko šupalj, što su institucije samo prazne ljušture koje više ne funkcionišu. A to znaju i ćaci. Uostalom, o razmerama te truleži svakodnevno čitate na stranicama Žig infa.
A političare? Njih ćemo ostaviti po strani. Neka ih u njihovom muku, dok se ne ispiše neka nova istorija.
Do tada, valja se podsetiti stare narodne mudrosti koja savršeno opisuje ovo vreme: „Tiha voda breg roni.“
Željko Matorčević
Naslovna: Ilustracija: Žig info/ veštačka inteligencija
