Нешто ниже, преко пута је мања приземна Нишлићева кућа. За разлику од Апостоловића, има гостољубив изглед.
Пространа веранда је у равни улице, малтене допире до тротоара, спремна за здрављење са комшијама, позивање на слатко и кафу, дуго летње ћаскање. Око ње је велико двориште са помоћним зградама. Испред једне од шупа, на керећој простирци, излежава се пас грочанске расе, на моје зивкање, једва подигне главу и пар пута мане репом, знак да је добро васпитан. Кућа је у ванредном стању, гомила намештаја и кутија загушило веранду, нигде никог, код капије разапета некаква трака, знак да се спремају радови?! Надам се раду набоље.
Нешто даље, низбрдо је мост који је заузео фенси кафић. Гвирнем преко ограде. Грочанска речица лети је једва поток, одлази у простран и лепо изгледајући парк, па даље у Дунав. Кад се пређе мост, са леве стране је стара Савићева механа. Дрвена веранда се простире целом бочном страном изнад реке. Претпостављам да се са веранде улазило у собе за ноћење. Присећам се да сам некад давно ту био са течом и неким његовим винарима. Тад је то била расна кафанчина, задимљена, помало чађава, са блајхованом касирком код шанка, келнер у изгужваној белој блузи, проносио је литре белог из бокала, то вино се штрцкало содом, ракија пила из чоканчета, кафа служила са џезвом и ратлуком, за децу била само малина. На зидовима било истакнуто: Не служимо пијане госте, Част свакоме, вересија никоме и Не пљуј на под. Гости нису баш били трезни, под је био клизав и лајмован, читава улица одјекивала од кафанске галаме. Данас је ту кинеска радња. На улазним вратима висе шлауфи, лопте, сунцобрани и вештачко цвеће свакојаке врсте. Али и то некако не смета, изгледа чаршијски, може да се прогута.
Има још пуно тога у тој лепој и уредној чаршији да се види, чак и новије зграде, па и нови споменици, вешто су уклопљени, нимало не нарушавају дух старог центра. Грочани су поносни на своју чаршију. Због торња цркве, који на вису придржава небо и види се из сваког чаршијског угла, некоме се причинила Св. Фема и Ровињ, па је Гроцку назвао Дунавски Ровињ. Кад боље погледаш, може бити тако.
Ипак, највеће изненађење је на десетак корака од уређене чаршијске пешачке зоне. Кафана Стара Гроцка смештена на ћошку, раскрилила се у две улице, окречена бело, са ћерамидним шеширом, аутентичним храстовим прозорима, изнад улаза старинска светиљка, унутра готово недирнут стогодишњи амбијент. Пропутовао сам прилично Србијом, ал тако очуване, споља и изнутра, старе кафане више нема нигде. Право место за кафу. Без оклевања сам ушао. Одмах с врата, група грочанских поштара ме добродушно позва за сто да не седим сам. Испаде одлично друштво, имало је шта да се чује, ти поштари свашта тога знају о Гроцкој и Грочанима, што јесте и није за јавност.
ИЗВОР:danas.rs/Миодраг Зупанц
