Pseudologija Fantastika је део , у медицини познатог појма под називом „Квалитативни поремећај памћења“. У народу се овај појам више прихватио, и познатији је као „патолошка лажљивост“.
Можда некима овај појам није познат, и ако се са њим срећу веома често, али он је добро познат у свету медицине и психологије. Овај појам дефинисан је још у 19. веку и присутан је као дијагноза.
Шта је „псеудологија фантастика“?
„Патолошка лажљивост (псеудологија фантастика) је поремећај памћења, удружена са наглашеном потребом пацијента да обилато производи неистините податке, да више ни он, а ни његова околина не могу да разлуче шта је истина, а шта лаж. Временом пацијент креће некритички да верује у своје творевине. Оваква појава се запажа код хистерично структуираних личности.“
Особа живи у свом имагинарном свету у коме сама креира истину. Истину ствара тако да себе приказује као кључну личност у свим аспектима. Када треба он је кључан за доношење свих одлука и самим тим и заслужан за све позитивне резултате.За негативне увек је крив неко други. По потреби, када му се не свиђа понашање околине, и осети се угрожено, особа прелази у агресивну одбрану бранећи себе нападима на друге. Често у кризним ситуацијама себе приказује као несхваћеног, и као жртву, а све то је пропраћено испољавањем снаге, чврстине и спремности за борбу. На тај начин шаље слику угроженог али одлучног. Таква презентација код популације са нешто мањим интелектом изазива сажаљење али и дивљење. Особа са таквом поремећајем је у ствари слаба личност која своју доминацију испољава према блиским људима или подређеним, јер је то амбијент у коме се осећа сигурано, и заштићено свакодневном блискошћу са истима. У контакту са јачим ауторитетима прелази у снисходљиву фазу. У тој својој приземној, снисходљивој улози обавезно задржава слику да је ипак он, тај који може све, и да ће све завршити не би ли се додворио јачем ауторитету. Такве особе траже да буду благонаклоно прихваћене од јачих ауторитета.
У неком друштву, или заједници, већој или мањој, такве особе често избијају на површину јер пројектују себе као решење за проблеме које друге муче. Људи из окружења по правилу подрже такву особи јер у њој виде инструмент за решење свог проблема, без ризика по себе, а не схватајући да не само да проблем неће бити решен него да ће та обмана узети маха и временом постати опасна.
Pseudo fantastikus ће око себе окупљати сличне , и на тај начин стврати пирамиду на чијем значајном положају, врху, ће бити он сам. Омасовљењем омотача око себе, себе диже на још виши ниво, али и то је само привид јер генерално он остаје на нивоу на коме јесте а друге спушта како би се стварала, и видела, разлика..
Што је особа јаче рангирана, пирамида је све већа, и шира. Како се крене ка доле, односно ка дну, подржаваоци ове обмане који су све слабијег интелектуалног и друштвеног статуса, зарад остварења сопствених интереса, никако не доводе у питање ауторитет, или истинитост тврдњи Алфа пацијента.
Није проблем када је појединац у неком ширем миљеу, и статус му не омогућује да покрене лично пропагирање и наметање. Проблем се јавља ако такве особе дођу у могућност одлучивања и успостављања своје воље односно када добију одређене полуге које могу користити као средство уверавања или наметања уверења. Из почетка све то делује доста ауторитативно и утемељено али како време одмиче долази до поларизације околине на оне који препознају аномалију, и оне који и даље слепо верују. Они који препознају се опет деле на две групе, и то, на оне који почлињу да се дистанцирају и реагују, и на оне који зарад личног ангажовања, или користи, настављају да ћутке подржавају фатаморгану свесни да без те фантазије ни њих не би било.
Ако се неким случајем такве особе домогну ширег и моћнијег начина рекламирања, а данас је свима доступан један део јавног објављивања преко друштвених мрежа, онда постоји могућност бржег ширења и лакшег проналажења “верника”. Разни медији, електронски и штампани, јаком подршком и вишеструким понављањем, могу значајно допринети ширењу девијантних мисли представљених као ноторна истина.
Када је ова појава сведена на појединца онда и није опасна, али када постане масовна , попут група, секти, покрета или странака, које имају своју “звезду водиљу” онда веома брзо долази до значајних промена у друштву.
Оваква појава, из историје смо научили, зна довести и до масовне агресивне хистерије, која се завршава катастрофално. Сетимо се Немачке и Италије `30-их и `40.их. Сетимо се Стаљинових чистки или пост-ратне Југославије. Сетимо се распада бивше Југославије и свих значајнијих, или у том тренутку мање значајних актера. Сетимо се идеја које су путем мас-медија промовисане и стварања лажних веровања и осећаја. Неки од тих актера и данас имају исти начин пласирања својих идеја.
Сви ти периоди су довели до страшних последица јер су масе кренуле за људима који су имали тешке поремећаје а представљали су их као снажне идеје и визије.
Ако смо нешто научили а то је да се историја понавља и да морамо бити јако опрезни јер зло не спава. Оно ради даноноћно.
Горан Пекарски
Насловна: Карикатура – Жиг инфо/ вештачка интелигенција
