Стиже нам јесен. Рачуни за разно-разне комуналије и дажбине ће нам стићи. Дуга зима је пред нама…
Свима нама су досадиле већ виђене фаце које круже у Србији. На све њих мирно гледамо и слежемо раменима на ствари које се дешавају ту око нас..
Већина нас ћути и окреће главу на ствари које су од животног значаја, све док се лично не нађемо у њима. Гледамо како нам комшија, рођак или било ко други пропада због система или неког другог проблема, надајући се да ће нас он заобићи. Али тај проблем, ово опште расуло које нас је све заједно задесило све више и више стиже све нас појединачно. А и даље ђутимо и надамо се неизбежном.
Времена су много лоша стигла. Како који дан одмиче, чини нам се да никада горе није било…И раније су била тешка времена. Турци, Бугари, Немци, Усташе, Партизани, Четници… Све је тога било. Али, стичем утисак да никада оволико нисмо ћутали. Готово никад. Да ли ћемо проговорити када нам због 100 динара дуга за електричну енергију закуцају извршитељи, да ли ћемо зажмурити и када нам комшији ти исти извршитељи дођу на кућни праг? Много тога ме мучи… И све се плашим да ћемо тако и урадити.
Па докле иде тај наш праг „силовања“ и трпљена док нас власти гази и понижава? То ме питање већ дуже времена мучи. А то питање питам и ВАС. Докле ћете радити за бедну плату, пуштајући да вас шеф гази и понижава. Докле ћете бити скрхани болом због неправде које вам се дешава? Који је то праг толеранције вашег бола, који ће вас натерати да једном за свагда кажете ДОСТА више?!
Сви се некако лакше осећате када неко изнесе у јавност неправду која се дешава око нас. Некако вам лакше срцу. И све је то у реду. Али, да ли сте се ви потрудили да изнесете све ваше проблеме? Да ли сте чврсто и одлучно лупили шаком о сто и рекли „е ово је заиста доста“. Доста више понижавања, доста више прозивки да сам не радник… У иностранству сви наши стручњаци и радници су надалеко тражени, а само код нас у Србији не ваљају. Па нормално је то када су на власти одувек били они који мудрост не разумеју, већ мудрост и рад сматрају као највећег непријатеља.
И доста тога има што ће се већина вас надовезати на изложено а није речено. Доста више безобразлука, људи са купљеним дипломама, одласком наших мозгова. На нама је да кажемо ДОСТА више! Зато сви гласно реците: ДОСТА ВИШЕ! Не може да нашкоди, а оно што не шкоди сигурно ће пријати!
Жељко Маторчевић
