Социјалисти на изборе иду са листом која се зове „Ивица Дачић – премијер Србије“. Да ли је то само маркетинг или нарушавање коалиционе идиле које иде на живце Александру Вучићу?
Лидер Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић је називом своје листе изазвао малу буру унутар владајуће коалиције. Самоуверено истицање кандидатуре за премијера, како наводе неки медији, није се баш допало председнику Србије Александру Вучићу, пише ДW.
Као потврда, уследила је скоро свакодневна таблоидна кампања против високих функционера СПС, у којима се бројни политичари те партије оптужују за малверзације.
Ивица Дачић је задржао традиционалну хладнокрвност, рекавши да у томе нема ништа лоше, и да би свака партија требало да истакне свог кандидата за премијера.
Дачић – будући премијер?
Ако се, дакле, испуне жеље и очекивања владајућих странака што се тиче изборних резултата, да ли то може значити и да већ знамо име будућег премијера? Политички аналитичар Драгомир Анђелковић истиче да „назив листе одражава жељу, али не и политичку реалност“.
„Ивица Дачић је морао овако да наступи због својих гласача, јер су многи на основу ранијег понашања закључили да се он стално повлачи пред Вучићем, и да СПС губи субјективитет“, каже Анђелковић за ДW.
Додаје да је сасвим друго питање колико ће парола „Дачић премијер“ бити уважена у преговорима о Влади.
„Али је свакако добар маркетиншки потез“, каже саговорник ДW.
Политичка каријера Ивица Дачића је таква „да се он увек налази у заклону, свеједно да ли иза Милошевића или Вучића“, примећује новинар Слободан Ступар.
„Али, имајући на уму да је Дачић добро обавештен политичар, мислим да је он осетио извесну слабост Александра Вучића, и да је због тога и наступио овако дрско. Како је Вучић политички слабији, тако ће и Дачић да диже главу и показује мишиће“, каже Ступар за ДW.
„Да се ово десило пре неколико година, Вучић би Дачићу отворио и коферче и банане, али сада те моћи очито нема. То је на неки начин и порука Вучићу да он може све, али да то не може без Дачића“, сматра Ступар.
„Коферче и банана“ су алузије на афере које су пратиле СПС и њеног лидера. Рецимо, на снимак састанка Дачића и Родољуба Радуловића званог Миша Банана, једног од блиских сарадника нарко-боса Дарка Шарића.
Цена будуће сарадње
Иако је лидер Социјалиста сада истакао политичку цену сарадње са СНС, Драгомир Анђелковић оцењује да „Дачићу неће бити проблем да прихвати и неку нижу функцију“.
„Мислим да је Дачић такође свестан да не може да избегне медијске нападе, јер Вучић све своје партнере провлачи кроз топлог зеца да би им показао где им је место. Ту Дачић нема шта да изгуби, свеједно је да ли је кооперативан или није, и зато је одлучио да овако наступи како би касније имао већу тежину у преговорима“, каже Анђелковић.
Слободан Ступар наводи да „Дачић за разлику од Вучића има извесног смисла за хумор, и да се и овај назив листе може тумачити као гурање прста у око Вучићу“.
„Није при томе Дачић једини који је кренуо да се на неки начин супротставља неприкосновеном владару у Србији. То ће све више чинити и чланови његове странке, који такође осећају да је председник Србије политички све слабији, и који већ размишљају шта ће сутра кад више не буде било пара за војску, полицију и батинаше. Вучић без пара је нешто од чега заправо највише страхују чланови његове партије“, примећује Ступар.
Однос према Русији и Западу је још једно поље на којем су се одмеравале снаге у протеклим годинама. Ивица Дачић и СПС су при томе важили за проруску страну, док су СНС и Александар Вучић покушавали да што више балансирају.
„Мислим да је и поред свега СПС све време покушавао да гради везе и са Западом. То што он важи за проруски је у великој мери само маркетиншко позиционирање“, сматра пак Анђелковић.
„Што се тиче коалиције СПС-СНС, Вучић гледа да има и оне који важи за проруске и прозападне – небитно је при томе да ли су стварно проруски или прозападни, важна је перцепција јавности“, наглашава Анђелковић.
Крај ере Ане Брнабић?
Ако се неким случајем испуне предизборне жеље лидера Социјалиста, то би означило и крај ере Ане Брнабић на месту премијерке.
Драгомир Анђелковић примећује да је до сада „више пута деловало да долази крај ере Ане Брнабић, али Вучићу се у последњем тренутку ипак учини да је Ана Брнабић једна врста фигуре преко које он може да влада директно“.
„Ана Брнабић нема ни партију ни велике политичке амбиције, и што је најважније – није никаква претња Вучићу. Он увек полази од тога да би неко други могао да се осамостали и да му прави проблеме“, каже Анђелковић.
Новинар Слободан Ступар то види овако: „Мислим да је у крајњем збиру небитно ко ће бити премијер, јер је већа реална моћ Андреја Вучића, брата Александра Вучића, од Ивице Дачића и Ане Брнабић заједно.“
Foto Jadranka Ilić/Tanjug
