Прочитах у тексту који је објављен на порталу „Нова.рс“ да бивши декан Грађевинског факултета Универзитета у Београду и поносни члан Ревизионе комисије професор Владимир Кузмановић каже да грађевински дневници са реконструкције железничке станице у Новом Саду нису објављени!?
Грађевински дневници су објављени, а као доказ достављам извод из грађевинског дневника од 4. јула, дан пре него што су путници почели да користе вестибил Б у оквиру кога се налази надстрешница. У грађевинском дневнику од 4. јула 2024. године пише: ”У присуству представника Инвеститора и Надзора извршен је преглед просторија у крилу Б о чему је направљен одговарајући записник. Тиме су се стекли услови за отварање крила Б за коришћење путника”.
Грађевински дневник је водио извођач конзорцијум кинеских компанија. Констатовали су да је дан пре пуштања путника инвеститор (Инфраструктура железница Србије примила крило Б и отворила га за путнике) уз одговарајући записник.
Дакле, грађевински дневници постоје и објављени су. За њих не зна професор Кузмановић али ни новосадско више тужилаштво, јер су тамошњи тужиоци Лепотић и Јосимовић вероватно уз подршку своје шефице Доловац или из незнања, донели одлуку да не уврсте овај грађевински дневник у доказни материјал као што нису уврстили ни Комерцијални уговор и ни Уговор о коришћењу јавне железничке инфраструктуре.
Лепотића и Јосимовића докази и право не интересују, јер они изгледа имају задатак кога морају да оптуже а кога морају да заштите. Ово је својеврсна правна индулгенција (институт католичке цркве за опрост грехова).
Верујем да сам протеклих месеци указао на одлучне чињенице које говоре о кардиналним пропустима тужилаштва у Новом Саду који указују у којој мери је одговорна такозвана струка, како грађевинска тако и тужилачка.
Проблем видим у томе што је овај предмет у тој мери политизован да се принципи кривичног права примењују секундарно, тек ако баш морају. То уништава овај кривични предмет. Пропусти Ревизионе комисије изазвали су домино ефекат. Та комисија је доносилац одлуке која је изазвала последице, а не њен известилац. То је тако.
Ко још памти први захтев студената?
