Пре тачно 20 година, током маја 2005, дневни лист Данас пратио је политичка превирања у београдским општинама Гроцка и Звездара, где су покушаји смена општинских руководстава изазвали пажњу јавности. У фокусу су били покушаји да Српска радикална странка прошири своје учешће у власти на још једну општину – Гроцку, док је у Звездари Демократска странка с коалиционим партнерима безуспешно покушавала да смени тадашњег председника општине из редова СРС.
Смена власти у Гроцкој: Радикали, Нова Србија, СПС и ДСС против Групе грађана
У општини Гроцка, како је за Данас изјавио Зоран Илић из Нове Србије, тада је постигнут договор о формирању нове одборничке већине између његове странке, радикала, социјалиста и једног одборника ДСС. Циљ је био да се са власти уклони Блажо Стојановић, председник општине из Групе грађана, који је шест месеци раније преузео функцију.
„Стање у општини је катастрофално. Општина је остала без прихода, нема редовна давања, не плаћа запосленима редовно“, тврдио је тада Илић, додајући да није „закрпљена ни једна рупа“ од обећаваног препорода.
Према коалиционом споразуму, будући председник општине требало је да буде Александар Барац из Нове Србије, док би радикали добили заменика председника и највише места у Општинском већу.
Звездара: Демократска коалиција са већином, али без механизма за смену
У Звездари, иако су ДС, ДСС и Г17 Плус имали одборничку већину, нису успевали да смене Љубишу Стојмировића из СРС, јер према општинском Статуту ванредну седницу СО може да сазове искључиво председник општине. Покушај да се смена закаже пре 28. јуна као законског рока остао је без резултата.
Демократска коалиција оптуживала је власт за нетранспарентне послове и за „експлозију продаје земљишта“.
С друге стране, Стојмировић је тврдио да је „за Звездару најбоља коалиција СРС и ДС“, што је градски одбор ДС назвао „бацањем прашине у очи јавности“ и покушајем да се продужи власт уз измене Статута и Пословника.
Зашто је то било важно тада?
Ова политичка превирања догодила су се у периоду када је власт у Србији била дубоко фрагментисана, а локални нивои власти често су мењали састав кроз неформалне коалиције. У том контексту, покушаји Српске радикалне странке да ојача позиције у Београду изазивали су узбуну међу проевропским странкама, док су мале странке и групе грађана често бивале потиснуте.
Двадесет година касније
Данас, политичка сцена Београда је централизована и доминирана од стране СНС, а локална динамика из 2005. делује готово нестварно флуидно у поређењу с данашњом ситуацијом.
Случај из 2005: Кад је перорез био претња, а новинар – осумњичени
Пре 20 година новинар листа Данас Вук Цвијић нашао се пред судијом за прекршаје због предмета које је ненамерно понео са собом приликом уласка у зграду Специјалног суда, где је извештавао са суђења. Овај случај, у основи тривијалан, отворио је питања о начину примене безбедносних прописа и третману новинара у институцијама система.
Пријава због перореза и вадичепа
У пријави Министарства унутрашњих послова наводи се да је Цвијић 20. јануара 2005. покушао да унесе у зграду Специјалног суда нож на расклапање са сечивом од 12 цм и метални вадичеп дужине 16 цм. Како се наводи, ти предмети представљају кршење члана 35. тада важећег Закона о оружју и муницији.
Сам новинар није негирао да је поседовао поменуте предмете, али је објаснио околности под којима су они остали у његовом капуту:
„Тачно је да сам код себе имао перорез и вадичеп које сам претходне ноћи користио за отварање вина, на прослави са пријатељима. То је остало у џепу од капута, али чим је уређај на улазу ‘запиштао’, предао сам те металне предмете“, навео је Цвијић.
Новинар је истакао да није покушао да сакрије предмете, нити да их унесе с намером да прекрши правила, већ да их је одмах предао обезбеђењу.
Новинар под надзором због извештавања?
Важан контекст овог догађаја лежи у професионалном ангажману Цвијића у вези са извештавањем из Специјалног суда, институције која је тада била у средишту пажње због суђења припадницима Јединице за специјалне операције (ЈСО) и других високопрофилних случајева. Цвијић је, према сопственим речима, пратио рад Суда од самог отварања и никада није прекршио мере безбедности.
У тексту се подсећа да је писао о демонстрацијама тзв. „црвених беретки“ у згради Суда, као и о инциденту када је супруга Милорада Улемека Легије физички напала политичара Чедомира Јовановића.
Због тога се овај случај тумачио и као могући вид притиска на новинаре који професионално и критички извештавају о безбедносним структурама и правосуђу, иако је формално имао административно-безбедносни карактер.
Двадесет година касније: Слобода медија и даље крхка
Из данашње перспективе, случај Вука Цвијића добија додатну тежину у светлу све чешћих случајева институционалног притиска на новинаре. Иако је случај из 2005. деловао готово бизарно, илуструје континуирани проблем – третман новинара као потенцијалних претњи, а не као контролног механизма демократије.
Вук Цвијић је и данас активан новинар, познат по истраживачком приступу и раду на темама из сфере безбедности и криминала. После вишегодишњег рада у Данасу, био је део редакције НИН-а, а данас пише за Радар. Остао је доследан у аналитичком и професионалном приступу и важи за једног од најупућенијих новинара када је реч о безбедносним структурама и политичкој позадини криминала у Србији.
Foto FoNet Marko Dragoslavić
