Куповина уџбеника у Србији одувек је била значајна ставка за кућни буџет. Ако сте имали од кога да их наследите или добијете то је срећа, али то је било у времену када се нису сваке године штампали нови уџбеници.
Неки су за ту намену остављали августовску плату или се одрицали неког путовања или смањивали куповину гардеробе потребне за школу. Од када се сваке године наново смишља математика, српски, географија па морају да се купе нове књиге најчешћи начин довијања је куповина на рате.
Данас је на снази одлука да сви основци добију бесплатне уџбенике, а средњошколци само тамо где им је град мајка а не маћеха. Београд је мајка. Донета је одлука да до првог септембра уџбенике добију сви ученици међутим то се није десило јер дистрибуција није организована на прави начин. Већина издавача још увек школама није доставила уџбенике. Просечна школа треба да добије око 20 000 књига. Још их штампају, до кад ће, не зна се. Кавчићев пројекат је нудио бесплатне уџбенике свима али је неке остављао без профита. То му не праштају.
У првим недељама по одлуци министарства причаће се о емпатији, једнакости, солидарности, ненасилном решавању проблема. Пример за једнакост у Србији може бити то што ће неки ученици добити уџбенике а неки не. Они старији ће схватити и пример да је набавка која доноси профит некоме добра за „сналажење“. Србија је пуна примера а деца уче сама и најбоље из примера.
Добро смо почели. То јест наставили.
