Pitanje protiv čega demonstriraju studenti u Srbiji je potpuno pogrešno postavljeno – oni demonstriraju u prilog nečega, i to su konkretni i ni najmanje revolucionarni zahtevi, ali su u Srbiji za autokratsku vlast predsednika Aleksandra Vučića krajnje opasni, piše danas dnevnik Noje cirher cajtung (NZZ).
„Studentkinje i studenti žele da vlada i državni organi rade svoj posao. I to onako kako je predviđeno Ustavom i zakonima. Ali u Srbiji su takvi zahtevi krajnje eksplozivni. Jasno je da u autoritarnom sistemu koji je u potpunosti skrojen po meri predsednika Vučića ne može biti nepartijske policijske i sudske istrage. U državi nema podele vlasti“, piše NZZ.
List podseća da je povod za početak protesta bila smrtonosna tragedija u Novom Sadu, za koju su stručnjaci okrivili traljavu izgradnju i podmitljive vlasti.
„To je ukazalo da su zatajile institucije, koje, eto, nisu nezavisne, nego plešu kako sviraju vladajuća partija i predsednik Vučić“, piše švajcarski dnevnik.
Vlada je, navodi NZZ, postala nervozna zbog masovnosti protesta i pokušava da ga diskredituje, tvrdeći da se protestima upravlja iz inostranstva, ali „taj argument ne pali“. „To nije obojena revolucija iza koje stoje strane sile, inostrane organizacije ili tajne službe, kako to tvrdi Vučić“, piše dnevnik.
List dodaje i da mladi koji protestuju od Evropske unije ništa ne očekuju, jer ona „kada je potrebno, podržava Vučića“, i njena je „najveća želja stabilnost, a ne demokratija“.
Švajcarski dnevnik podsedća da Srbija ima dugu istoriju protesta i da su učesnici uličnih protesta 1990-ih godina protiv „diktature“ Slobodana Miloševića sada prevalili pedesetu godinu.
„Ti veterani građanske neposlušnosti su proteklih godina često kukali da su mladi apolitični, apatični, ili, još gore, zatrovani nacionalističkom propagandom. Da najbolji među njima razmišljaju samo o dobro plaćenom poslu u zapadnoj Evropi“, piše NZZ.
„Sadašnji pokret demantuje tu optužbu. Sadašnja omladina ne sanja o inostranstvu. Želi da živi u svojoj zemlji, ali ona teba da se promeni. Ne žele da okrenu društvo naglavačke, ali traže ono na šta prema pravdi i zakonu svi građani imaju pravo – kontrolu vlasti“, piše dnevnik.
Dnevnik podseća i da studentski pokret „nema zvanične predstavnike, štrajkačke odbore, vidljive i harizmatične lidere“, i da drži distancu prema etabliranim političkim partijama koje bi „štetile njenoj popularnosti“ jer „narod njihove lidere smatra istrošenim i nekorumpiranim samo zato što nisu na vlasti“.
Za to što ne postoje istaknuti predvodnici protesta postoje taktički razlozi, pošto vlada, kako navodi NZZ, samo čeka da neko digne glavu i postane prepoznatljivo lice protesta, jer bi onda znala šta da radi.
„Ona bi preko režimu odanih medija pokrenula kampanju blaćenja, vođe protesta ucenila istinitim ili izmišljenim pričama, i stavilo ih pod danonoćni nadzor tajne službe. Pošto takva osnova za vršenje pritiska nedostaje, po vladinom nalogu poreska policija upada u kancelarije organizacija koje optužuje da su bliske protestima“, piše dnevnik.
Takođe, u nekim su javnim preduzećima, piše NZZ, otpušteni službenici koji su javno izrazili simatije prema studentima, ali „svo to šikaniranje ima slab efekat“ i „podrška stanovništva opstaje“.
I protesti su već „ponešto postigli“, piše dnevnik, podsećajući da je Vučić „pod pritiskom ulice“ naložio ostavku premijera Miloša Vučevića i troje ministara, da je državno tužilaštvo pokrenulo više od deset optužnica koje treba da razjasne uzroke tragedije u Novom Sadu, i da je vlada pristala da znatno poveća budžet za prosvetu.
I među protivnicima Vučićevog režima, prema pisanju dnevnika, psotoje različita mišljenja koliko će dugo potrajati energija za proteste i koliko će biti uspešni.
„Skeptici previđaju jednu stvar. Pokret možda još nije promenio sistem, ali jeste svoje učesnike“, piše NZZ, konstatujući da je protest „škola demokratije i da od svojih učesnika stvara građanke i građane“.
REUTERS/Djordje Kojadinovic
