Nismo zaboravili. I nećemo.
„Bljesak“ su nazvali — kao da svetlost može da nikne iz pepela zapaljenih kuća, iz krika dece što beže kroz šumu, iz tišine staraca koje su klali u dvorištima.
Kao da ta reč može osvetliti bilo šta osim mraka koji se tog maja spustio na Zapadnu Slavoniju.
Za samo 36 sati, jedan narod je izbrisan sa svoje zemlje.
Više od 15.000 Srba proterano je iz svojih domova. Stotine su ubijene. Među njima i devetogodišnja Milica, i sedamdesetogodišnji Jovan, i bezimena tela što leže po jamama i dalje.
A oni danas slave. Slave paradama, himnama, bakljadama. Slave dan kada je mržnja trijumfovala nad čovečnošću. I ne stide se. Mi ne tražimo osvetu.
Tražimo istinu. Tražimo da se izgovori ono što jeste: da je „Bljesak“ bio zločin. Ne ratna akcija, ne pobeda, ne oslobođenje — nego zločin nad narodom koji je vekovima živeo tu, na svojoj zemlji.
Ako država ćuti — mi nećemo.
Ako mediji biraju tišinu — mi ćemo pričati našim glasom, našim svećama, našim suzama.
Jer ko izgubi sećanje, izgubio je koren. A srpski koren je krvav, ali dubok.
Za svakog dedu koji nije stigao da ponese ikonu.
Za svaku majku koja je gušila plač da dete ne čuju.
Za svakog ko je ostao tamo, bez obeležja, bez glasa, bez groba.
Nećemo oprostiti. Nećemo zaboraviti. Nećemo nestati. – poručio je Vladimir Đorđević, narodni poslanik i potpredsednik POKS.
