Толико ми прија ово време да сам једноставно одложила ова нова техничка помагала и проводила више времена са људима, стварним људима, а не пикселима и бајтовима, и у природи, мало поред реке хранећи овогодишњи род комараца. Па тако „напуњених батерија“ реших да видим шта ми радите и да вас поздравим.
Некако ми је баш пријало да уз умирујуће звуке, по неко пивце и грицкалице, прочитам и неку књигу и ево још ми је реченица из једне књиге остала урезана у сећање: „Купујем, дакле постојим“. Да, тако је помислила Сара Киплинг, један од ликова из књиге „Нек се игра заврши“ (“Before the fall” – тачнији превод би био „Пре пада“) аутора Ноа Холија (Noah Hawley).
Толико занимљивих питања је на леп начин обрађено у овој књизи, а све кроз призму једне авионске несреће. И да не бих кварила даље за све оне који би да је прочитају, па открила превише од радње, морам рећи да је радња тако лепо уобличена да само „тече“ и слике пред очима промичу, као да гледате филм, а не да читате. Додуше, није ни чудо што је стил писања аутора тако питак, када је Ноа Холи и аутор сценарија за различите телевизијске серије, од којих смо многе гледали и ми овде – „Фарго“ („Fargo”, од 2014. године, инспирисана истоименим филмом из 1996. године по сценарију и у режији браће Коен), „Легион“ („Legion”, од 2017. године, базирана на Марвеловим стриповима), радио на сценарију и серија „Боунс“ („Bones” или „Кости“, од 2005. до 2008. године, а 2017. године је серија завршена након 246 епизода „спакованих“ у 12 сезона, име серије потиче од надимка главног лика форензичког антрополога и форензичког археолога Темперенс Бренан – dr Temperance “Bones” Brennan, а интерпретирала ју је Емили Дешанел – Emily Erin Deschanel. Занимљиво је да је рађена по причама Кети Рајх – Kathleen Joan Toelle Reichs), затим, серије „Необични“ („The Unusuals“, 2009. године) и „Моја генерација“ („My Generation“, 2010. година).
Али да се вратимо тој реченици, коју је аутор доделио лику Сари, жени имућног бизнисмена, који бива оптужен за разне малверзације и прање пара одређеним групама људи са којима би вас мама саветовала да се не треба дружити, и која схвата да губи смисао живота, те да је некако њен живот постао – Купујем, дакле постојим. Искоришћена је занимљиво добро позната изрека Ренеа Декарта (лат. Renatus des Cartes, франц. René Descartes) француског философа (намерно писано философа, јер би тако требало и да читамо, будући да потиче од две речи грчког порекла φίλος – phileo – љубав, волети, желети и σοφία – sophia – мудрост што значи на старогрчком φιλοσοφία – философија – љубав према мудрости или тежња према мудрости, а на латинском philosophia, па оно филозофија чешће коришћено треба знати да смо преузели из немачког језика, иако на грчком зофија – ζόφος – zophos значи мрак, тама, те би испало тотално друго значење речи философија, зар не?), математичара и научника, која гласи Cogito, ergo sum (латински, чита се Когито, ерго сум у значењу Мислим, дакле, постојим) и коју је уобличио, те тиме променио и ток европске мисли, у свом делу „Principia philosophia“ („Начела философије“) из 1644. године. Те се и сама запитах да нисмо опет променили ток мисли, да тако кажем?
Па, да. Декарт је учинио једну промену, а ново време са оним „Купујем, дакле постојим“ све је преокренуло у неку нову димензију. Зар размишљање није више важно? Можда картице и кеш преузимају примат и не мора се ни размишљати само на сто онако звекнути коју хиљадарку већ неке валуте и све је решено, а вредност се посматрати кроз призму броја цифара на рачуну и могућности куповине свега до чега се „шапом“ може допрети? Да ли више није битно да ли је број којим оцењујемо ниво нечије интелигенције двоцифрен или троцифрен, већ да ли је банковни рачун многоцифрен, да тако кажем, односно напишем? Да ли постојимо само ако можемо да купимо нешто што је питање да ли уопште и желимо, и још важније, да ли нам уопште и треба? Уосталом, зар се квалитет живота у земљама није почео оцењивати по куповној моћи – оно „цена“ корпе и колика су примања? Некако смо све претворили у „хладне“ бројке и калкулације и људску вредност смо почели посматрати кроз бројеве, математичке прорачуне, па смо изгледа и оно Декартово Мислим променили у ново, капиталистичко, потрошачко Купујем. Али највредније се не може купити и то није само прича, већ истина.
Мир у души – непроцењив и нема га на штанду са новим ципелама. Савест није у гондоли са врхунским пићима, иако многи често тако покушавају да јој угуше вапаје након „продуктивног“ радног дана. Емоције нису на сезонској распродаји. Људскост не можете наћи ни у једној фенси радњи по било којој цени. У толикој јурњави за поседовањем заборавили смо да је једино што можемо бар мало да поседујемо, бар мало да савладамо и научимо како да користимо само ми сами и наша перцепција свега око нас, а то опет доводи до Декартовог Мислим, а не до оног Купујем. Те се, а како ваша Неда и не би, сетих и филма „Џоунсови“ („The Joneses“) из 2009. године. Идилична породица Џоунс, рекло би се – мама Кејт Џоунс (Kate Jones – Деми Мур – Demi Moore), отац Стив (Steve – Дејвид Духовни – David William Duchovny), ћерка Џен (Jenn – Амбер Херд – Amber Laura Heard) и син Мајк (Mick – Бен Холингсворт – Benjamin Allen Nicolas Hollingsworth), а уствари група агената за продају, која живи као породица и инфилтрира се у комшилук како би што боље продавала производе и повећала своју продуктивност, јер на ненаметљив начин почињу дружење са комшијама и као случајно почну рекламирати, односно хвалити се са новим ситницама које су купили, а уствари их продају, и тиме покрећу практично такмичање у крају, која обилује људима из више средње класе, да купују и купују и купују, док један од комшија не буде извршио самоубиство усред презадужености купујући све на шта му је Стив скретао пажњу. Зар маркетин нема више граница и зар морамо нон-стоп нешто ново поседовати како бисмо се осећали добро?
Некада је била довољна реч, пријатељски разговор и она наша фамозна кафа, која је решавала многе проблеме и није било битно колико ко зарађује, шта носи, шта вози, већ шта говори. А да би говорио, требало је да Мисли и да тиме покаже да постоји, јер мисао је још нешто што не можете купити. Уосталом, и Бранислав Нушић (Алкибијад Нуша, цинц. Alchiviadi al Nuşa) је писао о томе у комедији у четири чина „Др“ 1936. године, коју екранизоваше 1962. године у режији Софије Соје Јовановић.
Ваш „експерт“ за правила Неда 21. јул 2019. године
