Већина не зна када и зашто је настао први мај али свакако мисли да је тековина комунизма а за само тридесетак година наш народ је усвојио обичај да дочека „уранак“ тако што ће целу ноћ да пијанчи а обавезан је и роштиљ.
Драги читаоче морам да те разочарам одмах на почетку овог текста. 1 мај је настао у капиталистичкој Америци када су се радиници побунили за осмочасовно радно време . Овај догађај се збио у Чикагу давне 1886г. лета Господњег када су се радници бунили и штрајковали да добију осмочасовно радно време. Празник рада се слави 1 мај као међународни празник радничког покрета. Порекло овог празника води од 1. маја 1886. године када су стотине хиљада америчких радника изашли на улице Чикага да би захтевали опште прихватање осмочасовног радног дана. Насиља није било у суботу и недељу 1. и 2. маја али у понедељак, 3. маја туча у којој су учествовале стотине избила је у Мек Кормик Риперу (Mc Cormick Reaper) између радника чланова синдиката, који су спречени да дођу на посао и оних који нису припадали синдикату које је Мек Кормик запослио уместо њих. Многобројна и добро наоружана полиција брзо се палицама и ватреним оружјем умешала како би повратила ред. Убили су 4 члана синдиката, а повређених је било много. Побеснели због злочина полиције, група анархиста, предвођена Августом Спајсом и Албертом Парсонсом позвала је раднике да се и сами наоружају и у уторак увече (4. мај) учествују у масовним демонстрацијама на Тргу Хејмаркет (Haymarket). Изгледало је да су демонстрације са само 3.000 људи биле потпуни промашај. Али пред крај особа чији идентитет никад није утврђен (верује се да је у питању полицијски агент, провокатор) бацила је бомбу која је убила 7 и ранила 67 полицајаца. Градске и државне власти похапсиле су осам анархиста, оптужиле их за убиство и осудиле на смрт. 11. новембра 1887. године четворица, укључујући Парсонса и Спајса, су погубљени. Сви погубљени заговарали су оружану борбу и насиље као револуционарне методе, али њихови тужиоци нису нашли никакве доказе да је ико од њих стварно бацио бомбу. 250.000 људи постројило се дуж улица Чикага док је Парсонова погребна поворка пролазила градом, како би изразили своју посрамљеност овим великим судским промашајем и своју солидарност са неправедно погубљеним радницима.
На Првом конгресу 2. Интернационале одржаном 1889. одлучено је: „Први мај је заједнички празник свих земаља, на којима радничка класа треба да манифестује јединство својих захтева и своју класну солидарност“. Од тада се сваке године обележава трагични Хејмаркетовски догађај као дан међународне радничке солидарности у виду демонстрација. До данашњег дана, како у Србији, тако и у целом свету, тај дан се обележава у спомен мученицима са трга Хејмаркет.
Него да ми оставимо прошлост и да кажемо нешто о данашњости. Док се у Француској као у другим земљама радничка класа бори за своја права и сукобљава са полицијом организовајући масовне демострације да би се поштавао мали обичан радник. Код нас се радничка класа се бори за боље место у шуми , јефтиније месо у лидлу ,као и са мамурлуком и то су углавном они који раде у државном сектору. Међутим већина запослен у приватном сектору не само да раде за први мај него и за Вакрс стим да имају сваких 15 дана 1 слободан дан уз минималну плату и наравно да нису пријављени. Требало би баш због тих лоших услова да заједнички радници у нашој земљи дигну глас и да траже бар оно што им је законом загарантовано. Ето драги читаоче сазнао си кад и зашто је настао први мај и да нема никакве везе са телећим а ни свињским главама нити са природом а поготово не са тековинама комунизма али има везе са тобом.
Док је Тито био жив можда је и имало смисла правити роштиљ за први мај и веселити се међународном празнику. Међутим позиција тадашњих радника и данашњих је изузетно промењена а ситуација је толико лоша да се неки и радују што је киша јер немају ни за кило меса. Док се неколицина углавном незапослених и пензионера буни за поштовање радничких права већина роштиља или ћути јер сваки газда или робовласник ће рећи „ако ти нећеш да радиш има ко хоће“. Некако кад се то све сагледа није ни чудо што већина радника и жели да ради негде другде где су његова права загарантована и где може да живи од свог рада. Такође на свим телевизијама може се видети срећна лица оних који роштиљају иако је киша нигде ни речи о радничким правима. Све се више чини да се у медијима први мај промовише у смислу да је то празних љубитеља природе и свињских глава, ребараца, буткица…
Битно је да се нико не буни да има да се „мезне“ и попије плата ће да потраје бар до петог у месецу па од петог како се ко снађе. Ето дошли смо до тога да први мај постане дан љубитеља природе и печења а не међународни дан рада. Не знам како дошли да уместо тековине побуне радника за бољи положај дошли до тога да то постане дан кад се иде на излет у природу. Драги радниче и читаоче сабери се , само заједно можемо променити положај радника!
За Жиг Инфо:
Бајовић Иван
