Величина одраслих сурих орлова може бити различита. Јединке неких од највећих подврста сурих орлова могу бити врло велике. Већина врста су дуге између 65 и 100 цм са распоном крила између 150 и 240 цм. Тежина је између 2,5 и 6,7 килограма. Међутим, примећени су неки примерци у дивљини који су нешто већи, до чак 9 килограма тежине и дужине од 102 цм. Као и код многих других дневних грабљивица, и код сурих орлова женке су крупније од мужјака.
Боја перја може бити црнкасто смеђа и тамно смеђа, са златном бојом на задњем дијелу главе и врату, по чему је и добио име. На горњим деловима крила постоји нешто светлија површина. Младунци доста личе на одрасле јединке, али имају бели реп и беле флеке у близини ножног зглоба који полако нестаје сваким митарењем и на крају, у петој години, потпуно нестаје.
Женка може да достигне тежину и до 6 кг а мужјаци до 4 кг. Живи на различитим местима, највише на планинским масивима без густе вегетације. Животни век златног орла може да буде и до 50 година.
Храни са зечевима, мишевима, мрмотима, кунама, лисицама и корњачама, али често и са стрвинама. Могу јести и друге птице, а некад и стоку, попут јагњади и јарића. Током зиме имају проблема са проналажењем хране, те могу јести и стрвину да би се прехранили. Када нема ни тога, покушаће напасти сове и соколове. Постоје записи по којима су јели чак и јастребове и буљине.
Имају врло добар вид и могу спазити плен са великих удаљености. Имају чак 8 пута већу оштрину вида од људи. Канџе користе за убијање и ношење плена, а кљун само за једење. Обично имају поделу рада током лова — један сури орао тера и наводи плен према другом који чека у заседи.
Размнозавање: Сури орлови обично остају са истим партнером током целог живота. Граде по неколико гнезда широм своје територије и користе их по неколико година. Гнезда се састоје од гранчица, и одозго су напуњена травом кад се користе. Старија гнезда могу бити велика и до два метра у пречнику и 1 метар у висину пошто их орлови сваки пут поправљају кад им нешто фали и тако их током времена кроз употребу увећавају. Ако је гнездо смештено на дрвету, гране некад под тежином могу да попусте тако да се гнездо сруши. Разне друге дивље животиње малог раста, који су тако мали да обично не интересују ову велику грабљивицу, могу користити њихова гнезда као склониште. Они који би их заправо могли јести су управо занимљиви плен за сурог орла и зато избегавају њихова активна гнезда.
Женке легу два црна јајета између јануара и септембра (у зависности од места у којем живе). Лежање на јајима почиње практично одмах пошто се снесе прво јаје, и пилићи се обично легу послије 45 дана. Потпуно су бели и родитељи их хране око 55 дана пре него што могу да покушају са својим првим летом и ловом. Обично преживи само старије младунче, док прво умре пре него што икад напусти гнијездо. Разлог томе је што старије младунче више нарасте и избори се за више хране у гнезду. Ово је корисно за врсту јер тако родитељи успевају да донесу довољно хране а млађе пиле је „резерва“ у случају да старије угине убрзо након што се излеже. Родитељи улажу много труда у одгајање младих. Ако ови преживе неколико година, велика је вероватноћа да ће доживјети старост. Међутим, међу тек излеженим пилићима смртност је велика, те велики број њих угине у првих неколико седмица.
Сури орлови су раније живели у умереним климатима Европе, северној Азији, Северној Америци, Северној Африци и Јапану. У већини предела у којим живи ова птица живи у планинским областима, али је раније живела и у равницама и шумама. Последњих година почела је поново да се размножава у низијама (Шведска и Данска).
У централној Европи се њихов број знатно смањио и сада их има само на Апенинском полуострву, Алпима и Карпатима. У Великој Британији их, по прегледу из 2007. године, има 240 парова од чега је већина у брдима Шкотске, а од 1969. до 2004. године су се парили у дистрикту Инглиш Лејк. Још увек се могу видети како прелећу планине Шкотске али се постепено враћају у северну Енглеску.
У Ирској, где је ова врста изумрла од лова од 1912. године, има покушаја да се поново уведе ова врста птица. Четрдесет и шест јединки је пуштено у дивљим пределима националног парка Гленвег, у округу Донегал, од 2001. до 2006. године, од чега су најмање три женке угинуле. Намерава се пустити укупно 60 птица, да би се осигурало ширење популације. У априлу 2007. године тако се излегло прво младунче у Ирској у последњих скоро 100 година. Претходни покушаји да се сури орлови размножавају у националном парку Гленвег су пропали.
У Северној Америци ситуација није тако тешка али ипак постоји значајно смањење броја. Главну претњу представља уништавање њиховог природног окружења, због чега су неки сури орлови у 19. веку већ напустили своја станишта. У 20. веку претњу су представљала тровања тешким металима и органохлоридима али је овај проблем решен законским одредбама о загађивању природне средине.
Сужена станишта и недостатак хране данас представљају главни проблем за ову врсту. Судари са електричним водовима су чести од 20. вијека. На светском нивоу сури орлови се не сматрају угроженим углавном због већег броја јединки у Азији и Америци.
Сури орао спада у групу угрожених животињских врста…налази се на Црвеној листи фауне Света, Европе и Србије…бројност популације у Србији свела се, на 40-50 парова…На Копаонику постоје три активна гнезда сурог орла од којих је једно гнездо обухвацено мониторингом док остала два, због неприступацности терена нису.
Национални паркови
