Укратко, Драгослав Дража Марковић је рођен 1920. у Поповићу код Сопота. Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1939, а учесник НОБ-а је од 1941.
После рата је заузимао низ политичких функција у Србији и Савезу комуниста Југославије. Био је министар у Влади Србије, секретар Градског комитета комунистичке партије Србије, амбасадор у Бугарској, председник Скупштине Србије, члан Председништва СФРЈ, председник Председништва СФРЈ, Председник Председништва Србије и председник Председништва Централног комитета СКЈ.
У време успона Слободана Милошевића сукобио се с његовом политиком и убрзо отишао у пензију 1986. Преминуо је 2005.
Од 1969. до 1974. био је председник Скупштине СР Србије, а од 1971. до 1974. године члан првог Председништва СФРЈ, и у том времену новинари су га посетили у новоизграђеној кући у Гроцкој. Преносимо у целости чланак:
Посета Дражи Марковићу у Гроцкој
Одмарам се гледајући Дунав
Од кафане „Боров хлад“ у Гроцкој, скренули смо прашњавим путем и на једном ћувику се указала нова викенд кућица каквих много има у овом крају.
Када смо ушли у двориште, велики вучјак је залајао. На тераси се појавио Драгослав Марковић, председник Скупштине Србије и члан Председништва СФРЈ.Био је у мајици и кратким панталонама, баш онако како се домаћин осећа у својој кући.
-Аго, мир!- припретио је псу. А онда рекао:
-Стар је али добар чувар. Једина му мана што дави мачке, па ми суседи замерају.
Ова сасвим неконвеционална посета мало је изненадила домаћина који је на годишњем одмору. Срели смо га на тераси. Поветарац је ћарлијао. Доле, пукла равница и Дунав.
-Готово сваке суботе долазим овамо. Волим да седне на ову терасу и прво два сата само гледам у реку, одмарам се- каже Драгослав Марковић.
-Затим се дохватим мотике или маказа, зависи од сезоне: па или окопавам парадајзм обрезујем лозу, или заливам башту… Тако брзо прође дан а увече се повучем у кућу, не палим сијалицу, живим у мраку, јер надиру комарци.Али око девет сати одједном нестану.
Домаћин је у велику чинију набрао лепе крупне крушке, прворотке, како рече, мало их је хвалио јер нису биле још сасвим зреле.
-Пре пет година сам овде купио плац. Плаћао сам 200 динара метар, а сада богами цена је десетруко и више скочила. Желео сам да имам кутак за прави одмор. Прво сам направио ону доле сеницу. То је била моја викендица али се у њој није могло да преспава. Полако сам зидао ову кућу, и прошле године је завршио – рекао је Дража Марковић.
-Ето, Дунав ми је ту преда мном, али ја не волим ни реку, ни море. Кад ми је врућина, узмем баштенско црево и истуширам се. Мени је за срце прирасла планина. Пре неколико дана сам се вратио са Сувобора и Рајца. Тамо је божја лепота.
Два табора
На вратима се појавио младић, с брадом, по лику одмах се видело да је домаћинов син, само стаситији од оца.
-Драгославе кажи што ниси ишао да гледаш своју „Звезду“, кад је ономад играла са „Пењаролом“ – рекао је младић.
-Е мој друће Марковићу, насмејао се домаћин и објаснио,
-Мићко ме никада није казао тата. Малтене из колевке почео је да ме зове „Дражо“, па тако је и остало. Млади Марковић ове године треба да дипломира на одсеку за славистику на Филолошком факултету.
А онда се лице Драже Марковића, који је иначе познат као ватрени навијач „Црвене звезде“ стуштило:
– Верујте да после оног „звездиног“ пораза у Атини против „Панатенаикоса“ нисам још ни једном отишао на утакмицу. Замислите, тридесет година сам чекао то, ту „Звездину“ шансу и блесак – а оно испао највећи пораз.
-Добар је ђак и са двадесет година завршиће студије, рекао је отац.
-Иначе, овако, приватно стално замећемо кавгу. Ја сам „звездаш“ а он окорели навијач „Партизана“. И то само мени у инат. Једном се, када је био мали, поверио стариој жени која је код нас дуго радила: „Тетка Катице, једва чекам да тата умре“.
„Зашто побогу Мићко“, запрепастила се она.
„Па да ја могу да навијам за „Црвену звезду“, одговорио је.
Само, ето, ја сам још жив и здрав, па Мићко мој жалим што „Звезда“ није добила још једног навијача.
Преплануо од сунца, Драгослав Марковић је сишао у башту. Одједном је застао и рекао:
-Имам мало више килограма и почео сам да држим строгу дијету, али право да кажем није ми баш пријала. Кад сам се пожалио лекару, он ме је врло једноставно ослободио испосничког живота.
„Лав не може да живи животом зеца“, рекао је. И ја се тог лекарског савета стриктно придржавам и свуда се, не баш скромно, хвалим том лекарском опаском.
Драгослав Марковић је погледао на сат. Било је тачно подне.
-Мићко, хајде да наберемо парадајза и паприка, да се мало придржавамо поделе рада – казао је.
По свему судећи, момку се није излазило на августовско сунце.
-Драгославе, да мало причекамо па по хладовини – рекао је.
А Дража Марковић се уозбиљио.
-Слушај, Мићко, треба да пожуримо, знаш да имамо госте на ручку.
Чланак (фотографије) преузет са „Беобуилд форум“.
