Зачудио ме је начин на који ми је понуђена помоћ у виду психотерапије. „Немој погрешно схватити, али да ли желиш да користиш могућност бесплатне психотерапије?“ питао је Веран Матић.
Зачудио ме је приступ, да ли делујем као неко ко би замерио понуду помоћи, која ми је била потребна, а нисам имала новца да то приуштим. Прихватила сам оберучке, захвална што неко брине и види да је крајње време сачувати човека.
Касније, кроз психотерапије, сазнала сам зашто је тако формулисано питање. Људи се стиде и не прихватају чињеницу да проблем постоји и тако потиснут прети да уруши психичко здравље или опште стање.
Сазнала сам и да сам помало посебна и спремна на сарадњу, што ме је опет затекло, мислила сам да је нормално да акумулирана стања поделиш са неким ко ти може помоћи. Међутим, опет сам погрешно проценила, нису сви спремни да отворе своје најзатрпаније тешке тренутке и поделе са „незнанцем“.
Верујем да је тешко направити први корак ка поверењу. Након тога је све пуно лакше, мени бар.
Како је дошло до тога да ми помоћ понуде?
Након низа година трпног стања, у виду дискриминације, таргетирања, увреда, претњи, напада и на крају, као кулминација – физичког избацивања из зграде Општине Инђија, мој нервни систем је поклекао. Накупило се ту страхова, беса и немоћи, али највише агресије коју сам све теже обуздавала.
Новинарство јесте стресан посао, кажу да новинари најкраће живе, али тај животни век и ако потраје, он је последњих година у Србији изгубио на квалитету.
За време свих, назваћу их, непријатности које сам доживљавала приликом обављања свог посла, тешила ме је чињеница да нисам једина. У својој глави, посложила сам редоследе дешавња и на сваки мој проблем „закачила“ сам и проблем својих колега, који су доживљавали сличне или горе ситуације. Тако сам се тешила и страховала.
У стањима одузетости од страха за своју и безбедност својих ближњих, провела сам небројано непроспаваних ноћи, ослушкујући да ли се неко креће око моје куће.
Потресало ме је свако звоно телефона, изненадни звук, мејл. Несавладиве страхове сам осећала када би требало да кренем до продавнице, да се појавим у гомили људи, да уђем у просторије на којима се одржавају догађаји.
Тај вечити грч у ком сам била довео је до тога да ми се од бола одузимају екстремитети, да не могу да ходам или се сагнем. Сваки стрес се одражавао потпуним отказивањем ногу. Неподношљиве главобоље, које су трајале данима и бацале ме у кревет, доживљавала сам као још једну појаву коју сам прихватала као нормалну.
Све т и још много горе, превазилазила сам сама, терајући се да функционишем, кад год бих поклекла, буквално сам мазохистички поступала према себи.
Мораш!
И јесам.
Дешавало ми се да пратим свог оца док шета, јер сам се бојала да му неко не науди због мене. Доживљавала бих нападе панике када ми се не би јавио на телефон, анимирала људе да вире кроз прозор моје дневне собе, да виде је ли све у реду код куће док ја радим.
Често се дешавало да имам нападе кашља који се не могу зауставити због стреса, крварење из носа, апсолутну обамрлост, страх да устанем у кафићу и сама одем до тоалета. На крају је дошло до тога да се бојим да отворим поштанско сандуче јер не знам да ли ме тамо чека нека тужба.
Осећала сам константан умор и исцрпљеност јер сам сву снагу животну усмерила на то да идем подигнуте главе и да делујем храбро, да околина не види.
На мојим длановима често су се могле видети дубоко урезане бразде, готово ране од ноктију које сам заривала у сопствено месо, стискајући песнице у појединим ситуацијама.
Постојао је константни осећај да ме неко чврсто држи за гушу док ми седи на грудима, као терет. Причала сам о томе са пријатељима, али мало, сумњала сам и у то да неко од њих то не злоупотреби, да не прошири даље колико сам слаба и сломљена. Од страха сам терала напред, знала сам да повратка нема, а и да га је било, оно мало „старе Верице“ не би дало назад.
Борила сам се са својим рациом и страховима који нису били ирационални. али су мени били страни, усађени. Знала сам да завирујем по баштици у дворишту и око куће, јер ми је једном приликом скренута пажња да лако може да ми се деси да ми нешто закопају и наместе ситуацију да сам ја радила на препродаји дроге.
Замислите само шта је ту могућности било и на шта сам све свакодневно обраћала пажњу.
Дешавало се да ме фотографишу и моју фотографију објаве уз низ увреда и неистина, развлачили по мрежама, на званичним страницама институција. Мноме су се бавили и одређени посланици. Константан притисак и страх, као и неправда, изродили су унутар мог бића још једно биће. Агресивно, жељно освете, обрачуна, једну особу која никад нисам била, али је та страна које личности почела да преовладава.
Онда сам водила две борбе унутар себе, борбу да нико не види колико сам рањива и борбу да савладам агресивца који се храни и страхом и неправдом.
У свему томе, систем малтретирања се појачавао са свих страна, говорила сам о томе, мислила сам помоћи ће ми, да људи чују шта су начини и шта су могућности за превазилажење.
Кратког даха је све то, после неколико дана све се враћало на старо, па и горе, док ме није задесило физичко избацивање наочиглед бројних сведока.
Не знам шта ме је сачувало да агресивац у мени не одреагује на моју штету. Не знам како нисам вратила агресијом на агресију, не сећам се тачно како сам отишла са места „злочина“. Посматрала сам ситуацију ван мог тела, изопштила сам се ментално, тачније гледала сам на себе као случајни пролазник.
После тог догађаја, враћам се на почетак приче, јавио се Веран Матић са понудом, тако пажљиво изреченом.
Прихватила сам, јер сам желела да престане сва патња и да ми коначно неко помогне да сагледам ситуацију ко сам и како даље.
Процедура за одабир психотерапеута је таква да добијете неколико радних биографија, са фотографијама, те на основу тога треба изабрати ко вам одговара. И то ме је зачудило, чуј, ко ми одговара.
Листала сам тако те биографије, читала бројне детаље о школовању, лиценцама, обукама, пројектима… и схватила да на основу тога стварно не могу одлучити.
Сви до једнога су имали толики ниво искуства и усавршавања за које ја нисам ни чула. Онда сам као гуглала, безвезе, шта човек може изгуглати о психотерапеуту, а да му значи у одлуци.
А у какву муку ме ставише, помислила сам, што имам могућност избора дај неког кога год. Нека други одлучи уместо мене, ја ћу прихватити.
Међутим не, одлука мора бити ваша, неко мора да се издвоји, нешто мора да „кликне“.
Листала сам тако, опет, те биографије и наиђем на тако мио лик жене, лепих црта лица, са благим осмехом и неком куждравом „дивљом“ фризуром и испод биографија. Видела сам да је мојих година, да је то особа са којом бих, да се случајно сретнемо, сигурно попила кафу јер делује некако смирено.
Ајде она, ето њу ћу.
Брзо смо се договориле када да се „видимо“ и шта треба да знам на самом почетку. Пошто сам се одлучила за онлајн варијанту, рекла ми је да амбијент треба да буде онај који мени прија, где могу отворено да се понашам и причам. Да разговор не можемо водити са улице, кафића, канцеларије или било које локације где има људи. Да су све моје информације које поделим са њом заштићене, да ако се икада сретнемо на улици, нисам у обавези да се јавим, осим ако не пожелим и тек тада ће она узвратити.
Виделе смо се те прве суботе, и у кратком представљању смо, не знам како, склизнуле на „мој проблем који ме доводи до ње“. Причала сам, плакала а плакала је и она. Изгледало ми је као да је мој одраз у огледалу, није ме осуђивала, није ми спочитавала, није ми наметала – само је слушала.
И тако цео сат. Нисам је ништа питала, само сам на њен знак кренула сав отров из душе да избацујем.
Рекла је да ће се јавити за идући сусрет, да то остаје субота јер мени највише одговара. Показала ми је одређене вежбе како бих превазишла те нападе панике који су знали да ме погоде изненада, без обзира на место на ком се налазим.
Следећи пут смо проширивале тему, она је постављала питања, не у вези конкретно посла и ситуације која ме је њој довела, него некако цео мој живот.
Породица, школовање, емоције, пријатељи и социјални живот. Било је ту смеха и суза и беса и свега у чему је она учествовала, као да се дешава њој. Онда сам схватила да њена реакција на оно што кажем није различита од онога како сам и сама реаговала. Дакле, из перспективе посматрача, добро сам проценила ситуације и на њих реаговала правилно. Било је и оних детаља где је на погрешан доживљај утицао сплет околности, те су и одлуке биле погрешне. Помогла ми је да схватим где сам грешила, а да ме, при том, није осуђивала.
Сваки сусрет је на самом почетку опуштен, питања о породици, о недељи иза мене, о томе како се осећам и да ли сам решила ситуације о којима смо претходно разговарале. Сваког пута сам се све више радовала дану кад треба да се испричамо.
Упоредо са тим, људи из моје околине су констатовали да сам се вратила на старо, да сам опуштена, да „некако сијам“ и да зрачим смиреношћу. Нисам то видела код себе, нисам приметила да остављам други утисак код других, али сам схватила да сав онај мој труд да прикријем страх, у ствари, није успевао. Видела је околина, али су ћутали.
И стварно, све што је психотерапија учинила за мене није агресивна промена, не захтева много труда у смислу рада на себи. Захтева да учествујеш, будеш искрен и верујеш другој страни. Препустила сам се и успело је, настављам јер није крај. Не може се са пар месеци поправити оно што је годинама уништавано. Али, ја сам пристала да ми помогне, ја желим да будем добро и верујем оном ко зна како то да остварим.
Морам да кажем и да сам затечена чињеницом да колеге новинари одбијају ту врсту помоћи јер сматрају да проблем немају. Имају га и те како, само нису довољно смели да признају.
Питала ме је једном приликом како сам и зашто одабрала њу, а када сам јој рекла да ми се допала њена слика, поделила је са мном да деца обично исто тако бирају, на основу фотографије. Деца која су имала могућност да сама бирају са ким ће да сарађују, кажу јој да су је бирала по слици, не по биографији. Рекла сам јој да сам из истог разлога и ја одлучила да она буде мој лекар за душу.
И на крају, онај агресивац који се настанио у моје биће је све тиши, не осетим га, и људи га више не виде кроз моје поступке. Успеле смо да га ослабимо, а мене ојачамо.
Пише: Верица Маринчић
Verica Marinčić (foto: Marko Risović, Cenzolovka)
