Или драма уз јутарњи еспресо
Улица којом скоро нико не пролази. Са леве стране две клупе, иза њих – шума. Десно је тржни центар, на њeму џиновски екран који показује време.
У кружној фурији на улазу разазнајемо Њега,
Који у том тренутку види Њу.
ОН:
Не касним, а? Пукла ми батерија.
Она ћути.
ОН:
Нема шансе! ‘Оћеш да видиш колико је минута било кад сам избацио фотку, ту са моста?
Ровари џепове по капуту и фармеркама. Отвара торбу.
ОН:
Tу је! А, да, празан! Било је тачно 19:43 кад сам је избацивао, што значи да сам стигао и пре 10 до 8! Шта лупаш, бре? И што нисмо стали у ред за карте?
ОНА:
Зато, идиоте, што си је објавио у 19:48, од муке сам скроловала инстаграм, па знам ! Писало је two seconds ago!
ОН:
Немогуће!
ОНА:
Поново пропуштам филм! С тобом увек морам нешто да пропустим!
ОН:
Добро, стаћу ја у ред.
И тако ће решити ствар.
ОНА:
Резервације су важиле до 10 до 8, види која је сад гужва!
ОН:
Стижемо до краја реклама!
ОНА:
Већ је осам. И то прошло!
Крене преко улице ка клупи поред шуме, за њом Он.
ОН:
Стварно сам раније кренуо.
Иако зна да то сад звучи глупо, ипак му није труло.
Она седне, леђима окренута ка тржном центру. Он на наслону, гледа право у екран изнад улаза. 19:59.
ОН:
Да ниси гурнула пет минута напред?
Појављује се 20:00. Глас са звучника саопштава време, тренутну температуру, влажност ваздуха, правећи атмосферу сличну оној у авиону, пре него што љубазна стјуардеса замоли и последњег бунтовног путника да веже сигурносни појас. Иританте информације брзо замењује песма:
„К’о некад у осам и сад прођем улицом твојом…“
ОН:
Прц! Колико је сати? Реци, а? Ко касни? И да јесам, стигли бисмо да си ме пустила да станем у ред!
Она ћути. Он ућути, само на секунд.
ОН:
Какви кретени! Пази за шта користе песму!
Она се задовољно искези, опет јој је прoчитао мисли. Он и даље блеји у сат, као да о нечему важном размишља. Одједном се стровали преко ње, њуши јој раме.
ОНА:
Шта ћеш?
ОН:
Да правимо кућу! ‘Ајмо до мене!
ОНА:
Навукла сам те на Симс, а?
Било би безвезе да јој призна оно што Она свакако зна. Устају и ишчезавају у шуми, а песми никад краjа:
„Ко некад у осам и сад прођем улицом твојом
и станем тад под прозор твој.
И звиждим тад, наш стари знак…“.
Последње звиждуке прекида снажан звук експлозије. Делићи сата, музике, боја, филмова, животиња, људи – прште изнaд места где се до пре пар минута могло наћи све што је човечанству било потребно. Подметнута бомба уздигла je понуду шопинг мола на највиши ниво – у ваздух!
Она и Он су на другој страни шуме, далеко од свега. Граде своју кућу и никад неће сазнати шта се овде збило.
Вук Вукчевић
