Ја не познајем твој ход.
Ја не познајем чак ни свој ход.
Сад, кад боље размислим, сваки њихов потез ка болести ме подсеца на језеро. Пуно маховине, алги и осталих зелених срања у које ти се ноге заплићу док мајмунисано урличеш: грррррц, а оно, заправо, водена лијана.
Никад нисам научила да пливам у мутној води.
Иво, па зар је могуће да Вас син Михаил кубури с…тим?
Кубури? Тај је искубурио целу породицу, пола своје улице и моје наследство. Драга Ања, видиш ову кецељу на мени? Нису то прљале трешње, нити ловорике. Прљале су је ноћи кад сам том псету доносила марке да би куповао та говна. Ја месим, он ала. Ја месим, он ломи намештај јер нема новца. Ја месим, он кука што сам га родила. Прокукала ја, него ћутим. Реко поп да се ћути кад га већ рађаш. Зато, моја Ања, начула сам од оних, наших из броја 16… Бежи, ћеро, бежи док ти није кости оглодао.
Ива је била припроста али добродушна Ањина комшиница из блока. Чудновата, али јединствена са својом пунђицом, ниског раста и широког струка, гегала се кроз комшилук попут раскрављеног пингвина у поноћ. Стално је са собом носила своје штриканије, илити у преводу, сентименталну заоставштину досаде једне просечне 50-годишњакиње.
Син, Михаил, перспективни улични ходач, који атрибут финоће није запамтио ни из уџбеника, рабио је самохрану мати са свих страна. Занимало га трчање око канала у ситне сате, псовање комшија преко пута и хероин. Врло амбициозно за неког ко има тек 21 годину…
Када би их посматрала са стране, Ања је стицала утисак да су сви ти припрости животи сличили један другом: досада води у затупливање, затупливање води ка обесмишљавању живота и времена, људи не деле мисли већ простор, и маскенбал почиње кад сви наводно брину о егзистенцији док бахато троше туђе живце…
Шта се онда то дођавола поклапало са њеним животом?
Ива је била инфериорни примерак људског постојања, које је, ето, у својој паничној природи одлучило да води битку с ветрењачама које је изродило, а она сама је била продукт нечег много површнијег.
Ања своју судбину није могла поистоветити са гомилом скалабуџених јадника који су продавали себе за микрограм забаве. За микрограм ичега.
Већ устајао капут трпео је заразне мисли, али се Ива није склањала из Ањине главе. Прототип жене домацице, напаћене душице која није стигла да прочита лектиру из четвртог разреда, а полемише о животу… Окупирао је Ањине мисли.
У покушају да и сама закључи интригантност Ивиног приступа њој самој, наслутила је…
Ива је имала исту бол као и она.
Хорс.
АЈША
