„Јер, шта је лакше, рећи: Опраштају ти се греси,
или рећи: Устани и ходај?“ Мт, 9,5; Мк, 2,9
На отуђење као један од кључних егзистенцијалних проблема савременог човека и човечанства, указивали су многи мислиоци XIX и XX века, претежно леве оријентације, марксисти, егзистенцијалисти (Жан Пол Сартр), књижевници, па и филмски ствараоци (Модерна времена Чарлија Чаплина) и залагали се за, у већој или мањој мери, утопистична решења. Њихов утопизам заснивао се на занемаривању чињенице да је једина неутопистична комуна (грчки кинониа) остварена у историји, Јерусалимска Црква, односно ранохришћанска заједница, почивала на уверењу да су сви људи браћа и утемељена у несебичној љубави. Принципе функционисања комуне налазимо у Делима Апостолским, 4, 32 и 35:“…ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко“, те „…даваше се свакоме према потреби коју је имао“. Таква врста заједништва постоји и данас, али у мањим заједницама какве су породица или манастир.
Сам Христос је комуну дефинисао речима: Где су двоје сабрани у моје име, (у име љубави, што је и наше име), ја сам међу њима. Како је могуће рећи „у наше име“? Књига Постања нам сведочи да је човек саздан по слици Божијој, што значи да је призван да остварује љубав, слободно, у заједници са другим. Стога је проблем отуђења истовремено и проблем губитка идентитета чију суштину најтачније исказује грчка реч (х)амартиа (грех), промашај, односно промашени начин постојања. То је разлог зашто Исус своју богочовечанску мисију љубави, овде исцељење узетога, почиње речима „опраштају ти се греси“, јер потпуно исцељење захтева и повратак изворном идентитету личности, а то је љубав, заједничка и Богу и човеку.
Свакако да те речи изазивају бурну реакцију старозаветних поклоника закона, књижевника и фарисеја, јер неупоредиво је лакше трговачкој свести служење закону него ближњем. Идолопоклоничко служење закону је калкулантско, индивидуалистичко, егоистично и надасве атеистично. Законопоклоник сам суди и себи и другима, па му ни Бог није потребан, штавише сувишан је, нарочито Бог љубави. Због тога и питање „шта је лакше, рећи, опраштају ти се греси или устани и ходај“ остаје без одговора. Први део питања се још и да разматрати у светлу закона, али љубав истом не подлеже. Љубав је, као извор свега постојећег, изнад свега постојећег.
Она је Само Постојање.
Свештеник Бобан Миловановић
(приредила : Анамарија Миловановић)
Свако неовлашћено копирање, монтирање и јавно извођење без сагласности аутора, најстроже је забрањено и кажњиво по закону.
