Вечерас пси завијају као вукови испред зграде. Глуво доба ноћи, ваздух у соби је сув због топле пећи и превише стаклене вуне у њој. Пуна бешика, пробадања у стомаку и завијање. Да ли сам једина која никад није чула пса да завија попут вука?
Не знам да ли је пун месец или је свет сувише успаван за дешавања у ово време. Док на дневној светлости бројим изгубљене животе, увече бројим стечене болове, и тако се сага проклетог русофила, навученог на велике и мале трагедије, наставља. Отац ми је познавалац Сибира, мајка Слободне Ирске. Ја сам познавалац идиота. Не знам како ми увек пође за руком, али испаднем већи идиот од њих. Људски живот није уклопљен механизам у Божјем часовнику, али мој свакако да сличи поквареној казаљци која мрда једну секунду назад и враћа се у онај пропали положај уредно. Као 20 до 9 сам. Савршено време низашта.
Угасила сам музику ових дана, смета ми живост сопствених жила које је осећају и хтеле би да плешу. Кажњавам их јер казна је једини начин да се заштитим од свог давања овом свету који је бесрамно атаковао на сваку моју добру особину, те постах фрула која ни рупу нема да би се одсвирао реквијем. Ја имам само мане и недостатке. Нисам у праву ни по питању става о политици у земљи, немам алиби зашто сам и даље филантроп, и тако упропаштавам сваки однос с људима, да чак не умем ни достојно да их сахраним, него цвилим над лешевима. Није мрак то о чему говорим, већ ноћ. Глуво доба ноћи. Тада коначно чујемо сопствену грижу савести и опипавамо пулс своје небитности постојања.
Јуче да сам умрла, већ један читав дан бих имала проведен у паклу. Рачуница проста. Само ме још занима да ли само вечерас или сваке ноћи пси као вукови завијају.
Ајша
