Од једне спортисткиње, не може више! Истина, сви смо прижељкивали злато, али се зна шта представљају Тијана Бартолета и Бритни Рис. Победиле су девојке за неки сантиметар боље од наше.
Ивана им је спортски честитала, идемо даље. За мене је њена медаља блиставија од свих других последњих деценија. Хеј, после 60 година освојити атлетску медаљу на Играма, за нас је то спортско чудо.
Не пада ми на памет да на било који начин омаловажавам медаље Тијане Богдановић, Марка Томићевића и Миленка Зорића, одушевили су ме као и вас. Кренуло је кренуло, за непуних 12 сати чак три одличја.
Међутим, за мене је централни догађај у ноћи између среде и четвртка, поред Шпановићеве, био окршај кошаркаша Србије и Хрватске.
Из свима нама добро познатих разлога, привлачио је огромно занимање. У најави, био сам категоричан да смо бољи од бивше браће и да очекујем сигурну победу.
Био сам углавном у праву, бољи смо, зато смо и победили иако по ко зна који пут у Рију пружили игру далеко од онога што стварно можемо! То већ постаје симптоматично, испољавамо много слабости.
Пружили смо до сада само једну стварно добру игру (САД), али смо изгубили. У обострано слабој игри прваци су нам помогли да се ипак пласирамо у полуфинале.
Окршај са Хрватима имао је чудан ток. У првом полувремену имали смо прилично слабији шут – 33 одсто, према 46 одсто ривала, али смо захваљујући осам скокова вишка у нападу изборили сношљиву пасиву од само шест поена.
Неочекивано, све је решено већ у трећој деоници кад смо пружили најбољу игру на турниру. Толико смо чекали да Богдановићу проради шут, Марковић је држао конце у челичној нам одбрани, Хрвати су потпуно пали, са –20 дошли на домак катастрофе.
Међутим, таман кад смо помислили да је дошао крај мучењу, сигурну победу довели смо на ивицу пораза. Богдан је морао на клупу, Теодосић стално ређао промашаје, уз приличну дозу среће отишли смо у борбу за медаље.
Погледајте статистику, победили смо само захваљујући чињеници да смо изборили чак 20 напада вишка! Значи, борбеност и сабранији нерви, наравно и толико помињани „суви” квалитет, донели су нам превагу.
Оно што одавно чекамо, да прораде Богдановић и Теодосић, само се делимично остварили. Први је имао одличан шут (11–7), најбољи индекс успешности на утакмици (23), али је зато прослављени бек опет подбацио!
Никако да намести шут, имао је тек пети индекс (9) у нашем тиму. Без комплетног доприноса свих играча, тешко ћемо до финала, с обзиром на добро познату снагу Аустралијанаца. Ту нам нарочито недостају кошеви капитена.
На крају, не могу да прескочим за мене нечувен поступак наше Телевизије. У часу када се Шпановићева борила за медаљу, а очекивала трка фамозног Болта, ТВ пренос је неочекивано прекинут ради преноса финалног меча наше Тијане Богдановић.
Наравно, требало је и то да видимо, али никако на сва три једино доступна нам канала!? Свима нам је Тића симпатична, али је немогуће да је одједном гледамо на три канала!!!???
Други бисер. У дну екрана режисер ТВ преноса често „исписује” резултате и остала важна обавештења. То наши гледаоци обично не могу да виде, пошто нас РТС уредно обавештава својим кајронима да се Олимпијске игре одржава у Рију (!?) и то 2016, а 128. пут у току дана открива чињеницу да је Бразил у односу на Србију пет часова у минусу са временом!? Ако је и од јавног сервиса, много је!
