Вук Стефановић Караџић
Најцрвенији бан
“Соларис”, Нови Сад 2016.
У поднаслову ове збирке песама забележено је да је она II део Особитих пјесама и поскочица”, што значи: истовремено и претеча и наставак популарног Црвеног бана(из 1978).
Реч је, дакле, о еротским “безобразним” фантазмагоријама у стиху, често обогаћеним фотографијама, цртежима И сличним визуелним материјалом.
Читалац се смеје од срца јер њихов хумор је непорецив, међутим, читаоцу се распаљује машта јер га и позивају да се истински укључи у тајни необични, бизарни свет.
Чувена бајка о мама-кози и њених седам јарића скрива се иза сваке странице Најцрвенијег бана, мада не чуди толико што се на крају не појављује ловац Лука него што најпаметније, седмо јаре (које је преживело вучји масакр, да би мами и ловцу помогло да спасу осталих шест јарића!)овде као да и не постоји.
Осим ако и њега није већ на почетку појео ВУК у лику једног савременог српског писца,чије се архиепископско име неколико пута помиње као могућ итраг?!
Лидија Ћирић
